Глобални отпор Русије и Кине

Првом посетом после новог председничког мандата главном суседу и „стратешком партнеру” Русији, кинески председник Си Ђинпинг је у име Кине повукао први потез у глобалној утакмици за позицију у новом светском поретку у већ подељеном и мултиполарном свету. Одлука да се потез повуче донета је у деликатним глобалним геополитичким околностима што иде у прилог оцени да је утакмица за позицију у новом светском поретку управо отворена.

Наиме, Кина се на овај потез одлучила иако је Русија у рату у којем обједињен политички Запад подржава украјинску страну и незабележеним санкцијама настоји да Русију глобално компромитује, одговарајуће изолује и трајно онеспособи за глобални утицај у сваком погледу. Чак ни последњи потез са оптужницом МКС и налогом за хапшење руског председника Путина због „ратног злочина”, а пред сам полазак кинеског председника у Москву, овога није одвратио од пута. Напротив има се утисак да током одвијања посете ова чињеница није ни регистрована, како због тога што Кина и Русија овај суд не признају, тако и што обе стране по свој прилици не придају значај том потезу са великим очекивањима политичког Запада. Кина је овим потезом потврдила да је глобална сила и да не дозвољава да буде изузета из глобалног прекомпоновања света. То је већ дала до знања недавном посетом Ријаду и Заливу, посредовањем у историјској нормализацији односа Ријада и Техерана, мировном иницијативом за Украјину у осам тачака која се у потпуној блокади односа Европа–Русија не може игнорисати.

Шта је, дакле, код Кине превагнуло? Наравно као и увек код великих сила – већа вредност и интерес. САД су већ од раније са успоном Кине и опоравком Русије прокламовале стратегију очувања глобалне доминације на либерално-демократској идеолошко-политичкој платформи, заснованој на „правилима”. Са администрацијом председника Бајдена то је постало оперативно кроз стратешке и безбедносне документе и конкретне спољнополитичке потезе. План обједињавања „демократског” света је ту стратегију САД дефинитивно обзнанио тако што у том свету нема места за Кину и Русију. Рат у Украјини је ту стратегију геополитички формализовао политичким обједињавањем и конкретним деловањем Запада у свим аспектима међународног постављања. Преоријентација запада на војне и војнополитичке инструменте деловања против Русије и Кине у евроазијском и пацифичком простору (ширење НАТО, АУКУС, нове базе) је одлучујуће деловало. Напокон чињеница да је већина света већ ставом против санкција Русији исказала отпор доминацији САД и политичког запада, определила је Кину да заједно са Русијом стане на чело тог отпора. Почетна позиција у отпору је очување постојећег поретка, заснованог на повељи и систему УН кроз давање приоритета миру и равноправној сарадњи. То је детаљно конкретизовано у заједничкој изјави после сусрета у Москви уз елементе који додатно оснажују већ њихово постојеће стратешко партнерство до највишег могућег нивоа, док је сам увод у борбу за нови поредак кинески председник сажео у три фундаментална принципа: несврстаност, неконфронтација и уважавање трећих земаља. Ови принципи су иначе и основ кинеске спољнополитичке стратегије на глобалном плану која има важну предност тако што своје односе са другим међународним субјектима по правилу претходно не условљава са нагласком на обострани интерес и уважавање.

Сусрет у Москви је свакако историјски. Њиме почиње конкретно да живи евроазијски пројекат са пуним опредељењем Русије за њега, а у који улаже нуклеарну супериорност и највећу земљу са неограниченим енергетским и елементарним ресурсима насупрот Кини која улаже највећи економско-развојни и људски потенцијал.

Овај нови глобални геополитички развој не може остати без утицаја и на Србију. Генерално компликује њену позицију због специфичних познатих интереса Запада са регионом и у супротстављању Русији и Кини, географског положаја, геополитичког окружења, стратешко-политичких детерминанти (европски пут, војна неутралност, политичка независност, одбрана државних и националних интереса око КиМ). Србија стога улази у сложен процес опстајања на својим стратешко-политичким детерминантама и прилагођавања у том циљу новим околностима. Располаже на том путу и једним важним елементом: стратешким партнерским односима са Пекингом и Москвом, што није без утицаја у стратегији опстајања и одвраћања. Међутим како било да било, државни и национални интерес напросто немају алтернативу и морају остати главни мотив Србије у свакој врсти понашања и постављања према новим глобалним околностима, изазовима које оне пројектују са рефлексијама на њен конкретан међународни положај и унутрашњу стабилност.

Дипломата у пензији