Globalni otpor Rusije i Kine

Prvom posetom posle novog predsedničkog mandata glavnom susedu i „strateškom partneru” Rusiji, kineski predsednik Si Đinping je u ime Kine povukao prvi potez u globalnoj utakmici za poziciju u novom svetskom poretku u već podeljenom i multipolarnom svetu. Odluka da se potez povuče doneta je u delikatnim globalnim geopolitičkim okolnostima što ide u prilog oceni da je utakmica za poziciju u novom svetskom poretku upravo otvorena.

Naime, Kina se na ovaj potez odlučila iako je Rusija u ratu u kojem objedinjen politički Zapad podržava ukrajinsku stranu i nezabeleženim sankcijama nastoji da Rusiju globalno kompromituje, odgovarajuće izoluje i trajno onesposobi za globalni uticaj u svakom pogledu. Čak ni poslednji potez sa optužnicom MKS i nalogom za hapšenje ruskog predsednika Putina zbog „ratnog zločina”, a pred sam polazak kineskog predsednika u Moskvu, ovoga nije odvratio od puta. Naprotiv ima se utisak da tokom odvijanja posete ova činjenica nije ni registrovana, kako zbog toga što Kina i Rusija ovaj sud ne priznaju, tako i što obe strane po svoj prilici ne pridaju značaj tom potezu sa velikim očekivanjima političkog Zapada. Kina je ovim potezom potvrdila da je globalna sila i da ne dozvoljava da bude izuzeta iz globalnog prekomponovanja sveta. To je već dala do znanja nedavnom posetom Rijadu i Zalivu, posredovanjem u istorijskoj normalizaciji odnosa Rijada i Teherana, mirovnom inicijativom za Ukrajinu u osam tačaka koja se u potpunoj blokadi odnosa Evropa–Rusija ne može ignorisati.

Šta je, dakle, kod Kine prevagnulo? Naravno kao i uvek kod velikih sila – veća vrednost i interes. SAD su već od ranije sa usponom Kine i oporavkom Rusije proklamovale strategiju očuvanja globalne dominacije na liberalno-demokratskoj ideološko-političkoj platformi, zasnovanoj na „pravilima”. Sa administracijom predsednika Bajdena to je postalo operativno kroz strateške i bezbednosne dokumente i konkretne spoljnopolitičke poteze. Plan objedinjavanja „demokratskog” sveta je tu strategiju SAD definitivno obznanio tako što u tom svetu nema mesta za Kinu i Rusiju. Rat u Ukrajini je tu strategiju geopolitički formalizovao političkim objedinjavanjem i konkretnim delovanjem Zapada u svim aspektima međunarodnog postavljanja. Preorijentacija zapada na vojne i vojnopolitičke instrumente delovanja protiv Rusije i Kine u evroazijskom i pacifičkom prostoru (širenje NATO, AUKUS, nove baze) je odlučujuće delovalo. Napokon činjenica da je većina sveta već stavom protiv sankcija Rusiji iskazala otpor dominaciji SAD i političkog zapada, opredelila je Kinu da zajedno sa Rusijom stane na čelo tog otpora. Početna pozicija u otporu je očuvanje postojećeg poretka, zasnovanog na povelji i sistemu UN kroz davanje prioriteta miru i ravnopravnoj saradnji. To je detaljno konkretizovano u zajedničkoj izjavi posle susreta u Moskvi uz elemente koji dodatno osnažuju već njihovo postojeće strateško partnerstvo do najvišeg mogućeg nivoa, dok je sam uvod u borbu za novi poredak kineski predsednik sažeo u tri fundamentalna principa: nesvrstanost, nekonfrontacija i uvažavanje trećih zemalja. Ovi principi su inače i osnov kineske spoljnopolitičke strategije na globalnom planu koja ima važnu prednost tako što svoje odnose sa drugim međunarodnim subjektima po pravilu prethodno ne uslovljava sa naglaskom na obostrani interes i uvažavanje.

Susret u Moskvi je svakako istorijski. Njime počinje konkretno da živi evroazijski projekat sa punim opredeljenjem Rusije za njega, a u koji ulaže nuklearnu superiornost i najveću zemlju sa neograničenim energetskim i elementarnim resursima nasuprot Kini koja ulaže najveći ekonomsko-razvojni i ljudski potencijal.

Ovaj novi globalni geopolitički razvoj ne može ostati bez uticaja i na Srbiju. Generalno komplikuje njenu poziciju zbog specifičnih poznatih interesa Zapada sa regionom i u suprotstavljanju Rusiji i Kini, geografskog položaja, geopolitičkog okruženja, strateško-političkih determinanti (evropski put, vojna neutralnost, politička nezavisnost, odbrana državnih i nacionalnih interesa oko KiM). Srbija stoga ulazi u složen proces opstajanja na svojim strateško-političkim determinantama i prilagođavanja u tom cilju novim okolnostima. Raspolaže na tom putu i jednim važnim elementom: strateškim partnerskim odnosima sa Pekingom i Moskvom, što nije bez uticaja u strategiji opstajanja i odvraćanja. Međutim kako bilo da bilo, državni i nacionalni interes naprosto nemaju alternativu i moraju ostati glavni motiv Srbije u svakoj vrsti ponašanja i postavljanja prema novim globalnim okolnostima, izazovima koje one projektuju sa refleksijama na njen konkretan međunarodni položaj i unutrašnju stabilnost.

Diplomata u penziji