„Бисери” бешчашћа

Одавно не прочитах толико аналитичан, смислен и поучан текст, као што је „Немачки Трећи рајх – европска геополитичка прошлост” др Душана Николиша, објављен 23. марта у рубрици Погледи. Трудећи се да ништа не поновим од онога што је у њему речено, а нема му се шта ни додати ни одузети, покушаћу да га илуструјем са неколико „бисера” из данашње, иначе америчке вечите тежње да буде једини господар света, у духу тезе из текста да за САД Други светски рат још није завршен.

Њихов специјални изасланик за западни Балкан Габријел Ескобар каже да ће школство и здравство на Космету бити укључени у правни оквир Косова и „да њима неће руководити Србија, већ Косово преко ЗСО”. Па даље каже да се француско-немачки споразум за решавање питања Косова сматра усвојеним, без обзира на то што није потписан, нити усмено прихваћен од председника Србије, па се као такав сматра правно обавезујућим. Ескобар, наравно, није говорио о томе да ли је правно обавезујући троструко потписани Бриселски споразум пре 10 година. Нажалост, бојим се да ће бити тако како он каже. Јер, аксиома „није важно шта се говори, већ ко говори” овде ће доћи до пуног изражаја. Сила бога не моли...

Већ 85 година у САД важи закон по којем су НВО регистроване као страни агенти и да сваки цент који приме из иностранства за своју делатност морају јавно да прикажу како би држава имала увид у то, па и да би наплаћивала порез. Али такав закон, дословно преписан од њих, не сме да се донесе у Русији, а поготово не у Републици Српској. Кажу: то није исто. Код нас је реч о борби против субверзивних делатности, а код вас о гушењу слободе говора и нападу на независност медија и новинара. Наравно, тако је како они кажу. Царска се не пориче.

Америка прети Кини санкцијама зато што није гласно осудила руски напад на Украјину, те је тако сврставају у пристрасне земље. Требало би да буде непристрасна, бар као што су она, ЕУ и НАТО. А од њихове непристрасности, са више од 100 милијарди долара помоћи Украјини у наоружању, тресе се цео свет.

„Нико није изнад закона”, кличу у хору под Бајденовом диригентском палицом његови вазали, срећни због одлуке Међународног кривичног суда да ухапсе Путина. Нико, осим америчких војника и официра који су чинили злочине по целом свету. Њих штити закон. По том закону америчка армада је дужна да нападне сваку државу која би се дрзнула да оптужи или, не дај боже, ухапси америчког злочинца. То се зове правда.

Америка оптужује Кину да 10 милиона њихових грађана муслиманске вере трпи репресију своје власти. А колико десетина милиона Американаца трпи репресију и небригу своје власти? Афроамериканце скоро свакодневно убијају као зечеве. Више Американаца умре у међусобним обрачунима, у саобраћајним несрећама, од предозирања... него природном смрћу. Био сам тамо и видео ту „америчку изузетност”. И пре 22 часа у Њујорку нисам могао да приђем огради зграде Уједињених нација (да бих се фотографисао) од бескућника који су у врећама за спавање заузели цео тај огромни простор. Поређани један поред другог као црепови на крову куће, коју они немају, јер нема ко о њима да брине. А која је разлика између репресије и небриге?

„Бринући” се за све у целом свету, Америка нема времена да брине о својим грађанима.

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича