„Biseri” beščašća

Odavno ne pročitah toliko analitičan, smislen i poučan tekst, kao što je „Nemački Treći rajh – evropska geopolitička prošlost” dr Dušana Nikoliša, objavljen 23. marta u rubrici Pogledi. Trudeći se da ništa ne ponovim od onoga što je u njemu rečeno, a nema mu se šta ni dodati ni oduzeti, pokušaću da ga ilustrujem sa nekoliko „bisera” iz današnje, inače američke večite težnje da bude jedini gospodar sveta, u duhu teze iz teksta da za SAD Drugi svetski rat još nije završen.

Njihov specijalni izaslanik za zapadni Balkan Gabrijel Eskobar kaže da će školstvo i zdravstvo na Kosmetu biti uključeni u pravni okvir Kosova i „da njima neće rukovoditi Srbija, već Kosovo preko ZSO”. Pa dalje kaže da se francusko-nemački sporazum za rešavanje pitanja Kosova smatra usvojenim, bez obzira na to što nije potpisan, niti usmeno prihvaćen od predsednika Srbije, pa se kao takav smatra pravno obavezujućim. Eskobar, naravno, nije govorio o tome da li je pravno obavezujući trostruko potpisani Briselski sporazum pre 10 godina. Nažalost, bojim se da će biti tako kako on kaže. Jer, aksioma „nije važno šta se govori, već ko govori” ovde će doći do punog izražaja. Sila boga ne moli...

Već 85 godina u SAD važi zakon po kojem su NVO registrovane kao strani agenti i da svaki cent koji prime iz inostranstva za svoju delatnost moraju javno da prikažu kako bi država imala uvid u to, pa i da bi naplaćivala porez. Ali takav zakon, doslovno prepisan od njih, ne sme da se donese u Rusiji, a pogotovo ne u Republici Srpskoj. Kažu: to nije isto. Kod nas je reč o borbi protiv subverzivnih delatnosti, a kod vas o gušenju slobode govora i napadu na nezavisnost medija i novinara. Naravno, tako je kako oni kažu. Carska se ne poriče.

Amerika preti Kini sankcijama zato što nije glasno osudila ruski napad na Ukrajinu, te je tako svrstavaju u pristrasne zemlje. Trebalo bi da bude nepristrasna, bar kao što su ona, EU i NATO. A od njihove nepristrasnosti, sa više od 100 milijardi dolara pomoći Ukrajini u naoružanju, trese se ceo svet.

„Niko nije iznad zakona”, kliču u horu pod Bajdenovom dirigentskom palicom njegovi vazali, srećni zbog odluke Međunarodnog krivičnog suda da uhapse Putina. Niko, osim američkih vojnika i oficira koji su činili zločine po celom svetu. Njih štiti zakon. Po tom zakonu američka armada je dužna da napadne svaku državu koja bi se drznula da optuži ili, ne daj bože, uhapsi američkog zločinca. To se zove pravda.

Amerika optužuje Kinu da 10 miliona njihovih građana muslimanske vere trpi represiju svoje vlasti. A koliko desetina miliona Amerikanaca trpi represiju i nebrigu svoje vlasti? Afroamerikance skoro svakodnevno ubijaju kao zečeve. Više Amerikanaca umre u međusobnim obračunima, u saobraćajnim nesrećama, od predoziranja... nego prirodnom smrću. Bio sam tamo i video tu „američku izuzetnost”. I pre 22 časa u Njujorku nisam mogao da priđem ogradi zgrade Ujedinjenih nacija (da bih se fotografisao) od beskućnika koji su u vrećama za spavanje zauzeli ceo taj ogromni prostor. Poređani jedan pored drugog kao crepovi na krovu kuće, koju oni nemaju, jer nema ko o njima da brine. A koja je razlika između represije i nebrige?

„Brinući” se za sve u celom svetu, Amerika nema vremena da brine o svojim građanima.

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča