Анатомија коцке у мозаику

У времену све већих отуђења, у којем је технологија са својим огромним могућностима готово у потпуности овладала људским духом, визуелно поимање света и схватање уметности добија сасвим нове контексте. Насупрот томе, мозаици Оливере Станишић супротстављају се модернизмима, трендовима и суштинска су афирмација класичних вредности, као искрена ликовна исповест уметника.

Те реченице Ненада Ристовића записане су у каталогу за изложбу мозаика Оливере Станишић „Анатомија коцке”, отворене до 14. априла у Градској галерији у Ужицу. На отварању је стваралаштво представила ова уметница, рођена у Земуну, докторанд на Београдском универзитету уметности, са 13 самосталних и учешћем на педесетак групних изложби код нас и у иностранству.

О мозаику је овом приликом речено да је као једна од најстаријих сликарских дисциплина био говор посебне врсте и вредности. Али у новије време нашао се ван сфере интересовања уметника, углавном због тежине извођења и представљања. „Оливера Станишић, без обзира на тежину технике, развија и довршава процес разрешавања односа ликовног језика и искуства, зналачки водећи рачуна о складу целине, не дозвољавајући занатском да надвлада ликовну поетику, што све заједно омогућује камену као носиоцу да засија свом својом лепотом”, забележио је Ристовић.

Оливера Станишић у изјави датој медијима каже да је изложба „Анатомија коцке” плод дугогодишњег рада, истраживања и откривања мозаика.

– Ту се у ономе што мозаик и природни камен могу да дају некако подвукла линија, па сам схватила да се треба вратити на почетак, на онај први каменчић који се стави. Основна идеја овог концепта је да изложим стране које су видљиве и невидљиве, налазе се у самој структури мозаика, а потребно је да их подигнем на ниво разумљив и онима који посматрају, да виде пут којим сам кренула. Мозаик има ту привилегију да га додирнете и осетите, у оној магичној структури што мисаоним сечењем добијете. Бити одговоран према делу одговорност је сваког уметника – истакла је уметница.