​Пољска у Европи преузима улогу Западне Немачке

У Пољској су решили да за себе обезбеде статус најважнијег војног савезника САД у Европи. Нешто попут некадашње Западне Немачке. Па и да постану плацдарм за евентуално будуће наступање америчке војске према Русији и истоку континента уопште. Овим би се земља, на неки начин, осигурала и од увек актуелних територијалних претензија Немачке на просторе које је иста била приморана да уступи источном суседу на име компензација за изгубљени Други светски рат.

Пољска је пуноправна чланица НАТО-а али, очигледно, у Варшави не верују претерано у чврстину и дуговечност aлијансе, и одлучили су да сопствену безбедност повере – Американцима. Разлога, посебно историјских, за овакво решење свакако је подоста. У сваком случају толико да је земља коју тренутно води Анджеј Дуда најавила спремност да се у том смислу одрекне и дела сопственог суверенитета. Знак овакве политике је и формирање велике америчке војне базе на територији некадашње социјалистичке државе. За почетак, у Пољској је планирано стационирање чак 10.000 припадника оружаних снага САД, са најсавременијом борбеном техником.

Јасно је да је актуелни рат у Украјини утицао на раст апетита у Варшави. На овдашњим телевизијским екранима већ се увелико вијоре заставе које цео запад суседне земље приказују као саставни део Пољске. Видљиво „нећкање” Немачке, Француске и већине европских држава да се укључе у овај сукоб пробудило је наде Пољака да би управо њихов значај на континенту поново могао да буде јак. Суочена са више од два милиона придошлих избеглица из Украјине, који доста оклевају да се и финансијски уклопе у овдашње друштво, земља не може сама да одговори насталим изазовима. Потребна јој је додатна финансијска подршка. Америчка.

Не може сама да одговори ни на евентуалну претњу из Белорусије у којој је најављено скоро размештање елемената руског нуклеарног одбрамбеног арсенала. Прва на удару са истока, Пољска једноставно не би имала никаквих изгледа. Са друге стране, овако је себе сама означила као потенцијалну мету напада ракета усмерених ка западноевропским америчким војним базама. Како год да се окрене, у Варшави су били приморани да изаберу страну. Да ли су то учинили довољно мудро и са визијом, показаће будућност.

Пољаци су спремни да се жртвују до одређене мере и не крију да би им потпуно раздвајање Запада и Истока дало прилику да, по окончању рата у Украјини, за себе обезбеде делове територије суседа које су покушавали да припоје и у неким другим историјским епохама. Истовремено, рачунају да ће им америчко стално присуство омогућити да задрже немачке територије које су им препуштене по окончању Другог светског рата. То би за Пољаке свакако било најприхватљивије решење, али тешко да ће их о томе било ко нешто питати.

Подсетимо, 20. век је за бившу чланицу Варшавског пакта био посебно трагичан. Прегажена војно од стране нацистичке Немачке и тадашњег СССР-а, пред крај лета 1939. године, њен западни део под контролом Хитлерове војске преко ноћи се претворио у „црну рупу” европске цивилизације. Нацисти су почели са масовним ликвидацијама грађана, разарањем градова, привреде, успостављањем целог низа концентрационих логора… Све је трајало до 1945. када су Совјети под своје узели целу територију Пољске. Наступио је мир, злочини су престали, кренула је обнова, али земља суштински није повратила самосталност све до 1989. Након десет година постала је чланица Западне војне алијансе, а 2004. се придружила Европској унији.

Стављањем под капу САД овде се уздају да ће онемогућити понављање 1939. Јер Русија је поново нарасла у моћну војну силу, а исто су најављивали и Немци још пре но што је букнуо рат у Украјини. Ипак, приметно је да је Варшава чланство у НАТО-у некако гурнула у страну, свесна да је директан контакт са прекоатлантским савезником далеко прихватљивије решење.

Такође, ово је сигнал америчким пословним компанијама да им се на Старом континенту отвара нови простор за деловање, са могућностима какве друге земље више нису вољне да пружају. Познато је да амерички војници у иностранству не воле много да мењају навике које су стекли код куће. Од свакодневних активности, преко трошења слободног времена, до конзумирања производа са етикетом „Made in USA”. Уосталом, тако је деценијама бивало и у већ помињаној Западној Немачкој.

У Пољској, за сада, не размишљају много о чињеници да се свет мења и да неки велики војни сукоб неће морати обавезно да се дешава на европском тлу. Истовремено, чињеница да би пажња света лако могла да буде преусмерена ка Далеком истоку не ослобађа Пољаке обавезе да у том новом вртлогу учествују, као ни чињеница да су део НАТО-a и, још више, америчка војна база, дакле легитиман циљ за сваког противника западне алијансе и САД посебно.