Умало ме живог не сахранише

„Првог децембра 1914. године одемо на одмор код Сопота. Требимо се од вашака, храна је добра, војници певају, играју и помињу поједине моменте из борбе. Мене, иако нисам био нарочито писмен, узели су да будем писар у штабу Треће дивизије, чији командант је био Павле Јуришић Штурм. Посла много. Севне ми – зар сам баш ја „осуђен” да да издржим за све. Одем код лекара и кажем му да осећам грчеве у лакту кад куцам на машини, а он ми даде месец дана боловања. Али наопако. Чим сам ушао у болницу, разболех се од трбушног тифуса. Ватра ме тресе, четрдесет и један степен, једва сам стигао до воза који је војску пребацивао ка Бугарској”, прибележио је у књизи „Витези слободе” Милан Шантић, сећање Миливоја Поповића родом из Крушевца, војника Петог прекобројног пука, у саставу комбиноване дивизије, који је наступао заједно са Моравском дивизијом.

 Миливоје је боловао и одболовао, те гледао да се што пре врати у пук којег је затекао у Марковцу, и ту каже, „удри ракију, удри вино, богами болести сасвим нестаде”, а онда је, наставља, букнуло у Краљевом Селу. Ту су непријатеља дочекали и вратили га назад, и у року од двадесет четири часа пребацили се натраг код Велике Плане, јер су Немци већ поново били продрли преко Саве и Дунава. „Напредују ка Старом Аџибеговцу, наступају у колонама и да имамо десет руку и десет пушака, не бисмо их могли побити ни задржати”, причао је Миливоје, којем ту на старом Аџибеговцу куршум проби шињел на левој слабини, али га не рани. Из друге чете његовог батаљона зароби се ту цео један вод, а на лаповским положајима његова је била у заштитници.

 „Ту, како сам искорачио левом ногом, корак улево, у истој висини удари непријатељска граната. Експлодирала је, али сва силина оде горе, у ваздух. Од оног ударца паднем ја на леђа. Колико сам лежао ни сам не знам, а кад сам дошао к себи, уздахнем, ал’ шта ово би. Моји се таман спремају да ме закопају. Нису веровали својим очима да сам жив. Војници ме онда понели. Контузија је била тако јака да ме је свега разорила”, причао је Поповић, који је страдао у одбрамбеним борбама 1915. године и само је пуком срећом неко од војника приметио да даје знаке живота, да би био пренет у болницу из које је завршио у ратном заробљеништву, у Мађарској, до ослобођења.

Карађорђеву звезду са мачевима за храброст и пожртвовање на бојном пољу добио је Миливоје после Цера, када је бомбама напао један положај и са десетином заробио вод од 70 људи. Учествовао је и у Колубарској бици и у другом гоњењу разбијеног непријатеља све док није претеран преко Дрине, Саве и Дунава. Одликован је и Обилићевом медаљом и српским ратним споменицама, а највише је, каже, волео да се сети догађаја на планини Видојевици.

 Нисам вам ни причао да сам тамо од једног аустријског официра отео сабљу на самој Видојевици. Шта је био тачно по чину не сећам се, имао је једну звездицу на сребрном шириту. Тамо је било толико плена да се ни рачуна није знало, а заробљенике смо потерали као буљук оваца. Носио сам ту сабљу стално уза се, јер сам још онда био произведен за наредника, а десило се то овако. Кад смо се оно одмарали на Дрини, било је гласање. Војници сви повикаше мене и тако сам унапређен, док је цео пук вршио дефиле парадним маршом”, приповест је српског војника Миливоја Поповића.