Природно и неприродно

Ниш – Да ли су деца, посебно ученици основних и средњих школа, свуда у Србији иста и да ли им се подједнако пружа оно што им је неопходно за живот и школовање? Ово питање постављено је помало и неочекивано претходних дана на скупу представника најнеразвијенијих локалних самоуправа који је организован у Нишу, у чијој је околини и највише сиромашних општина и становника. Министарство за развој недовољно развијених општина и министар без портфеља у Влади Србије Новица Тончев уручили су одлуке и решења о помоћи за 38 од укупно 44 локалне самоуправе, које ће добити 245 милиона динара за свој будући развој.

Како је речено, средства која издваја држава за сиромашна подручја намењена су за изградњу и обнову комуналне инфраструктуре и безбедније саобраћајнице, за унапређење образовања, културе и спорта, за бољу дечју и социјалну заштиту, за подизање вртића и школа, за бољу здравствену заштиту и за отварање нових фабрика и производних погона, самим тим и нових радних места.

Циљ је не само да се ове локалне самоуправе развијају и да се бар мало подигне стандард живота у њима већ и да се заустави „пражњене сиромашних делова Србије”, односно деценијско исељавање становника у развијене средине и да се створе услови да млади остану да живе у свом завичају, да стварају породице и да раде у местима где су и рођени.

Дилема о једнакости деце у Србији спонтано се наметнула када је министар Тончев изјавио да је на једној од претходних седница владе покренуо иницијативу „да се бесплатне књиге и уџбеници поделе ученицима основних и средњих школа у целој Србији”, а не само ђацима у Београду.

„Нисам критиковао ову акцију поделе бесплатних уџбеника у Београду, напротив, у потпуности је подржавам, али сматрам да је то неприродно и да је нешто овако требало најпре урадити у срединама где живе сиромашнији, него у главном граду.” Додао је и да су сви београдски основци и средњошколци уочи нове године добили чак и финансијску помоћ од по 6.000 динара и истакао „да живот није скуп само у Београду, још скупљи је у сиромашним крајевима Србије”, наводећи као примере Сурдулицу, у којој иначе живи, али и Владичин Хан, Куршумлију, Блаце, Ражањ, Трговиште, Алексинац, Гаџин Хан, Петровац на Млави, Босилеград, Бојник, Димитровград, Жагубицу, Љиг, Књажевац, Мионицу, Мали Зворник, Нову Варош... Ако се поделом бесплатних уџбеника помаже родитељима ученика у Београду, запитао се министар, из ког разлога и родитељи ђака у најнеразвијенијим српским крајевима, или уопште, у свим деловима наше земље, не би имали право на ту за њих баш значајну помоћ.

Познато је да се средства за куповину и поделу бесплатних уџбеника ученицима у Београду, истакао је Тончев, издвајају из београдског градског буџета, који није мали, али који се делом „пуни” и од издвајања од привреде у развијеним, али и неразвијеним општинама у унутрашњости Србије... Природније је да бесплатне уџбеника добијају сви ученици у нашој земљи, јер за оне који похађају основне и средње школе у неразвијеним општинама, где књиге купују сиромашни родитељи, имају много већу вредност.