Државни сектор

Читао сам пре неки дан изјаве некаквих представника синдиката „Електропривреде Србије” у којима се они противе одређеним променама унутар система ЕПС-а које је намерила да спроведе министарка енергетике са све овим експертима из Норвешке који су доведени како би од овог јавног предузећа направили профитабилно акционарско друштво. Иначе сам неко ко се јежи на постојање синдиката какви су код нас, јер ме руководства синдиката углавном подсећају на самоуправљаче. Дух Едварда Кардеља живи кроз њих.

Један од разлога због ког презирем рад у јавном сектору јесу управо схватања да су државна и јавна предузећа краве музаре у којима мора да се исплати на крају месеца нека плата без обзира како то предузеће послује. Може и да се не долази на посао, може да се штрајкује када ти падне на памет, може и ништа да се не ради. Свака помисао на промену таквог начина размишљања, односно на промену свести, исте секунде ангажује армију синдикалаца који попут некадашњих радничких савета сваки пут крену у штрајкове и митинговање само да до промене не дође. Знају добро да би свака промена довела до тога да најпре морају да раде, да би се завео ред, да не би могли да черупају фирму у којој радe, да би морали да се такмиче на тржишту и да не би било више државних дотација за нерад. Знам да ће многи који ово буду читали осути паљбу по мени, али баш ме брига. Знају они добро да сам у праву и да је ово што пишем сурова истина, али поента је да се истина не предочава јавности и да се задржи учмали систем и самоуправљачко размишљање.

Лично, од државног сектора бежим као ђаво од крста. Увек свима, посебно младима, топло препоручујем да се никако не запошљавају у државном сектору, јер шансе за креативношћу су никакве. Напротив, тамо где нема тржишног размишљања и борбе са конкуренцијом само можеш да се затупиш. О објективној оцени вашег залагања и рада нема ни говора. Углавном, највећим делом, у државном сектору се до посла долази путем добре везе и питање је колико неко заслужује да уопште буде на одређеној позицији, јер углавном је критеријум политичка подобност, а не стручност. То ће бити тако све док се плате у јавном сектору, посебно за руководеће позиције, не подигну на значајно виши ниво. Социјалистичка ураниловка да сви будемо једнаки и да са ниским платама можемо да тражимо врхунске резултате бесмислена је. Свако ко иоле вреди отићи ће у приватни сектор и зарадити врхунску плату, а што се тиче државних фирми на конкурсе за директоре јављаће се ликови који нигде нису успели да се докажу и који су чиста шодер листа.

Такође, било би добро да се омогући довођење стручњака из иностранства који би били ангажовани да руководе одређено време нашим државним и јавним предузећима. Најпре јер се од њих може научити како се тржишно послује и зато што би сигурно у великој мери успели да утичу на промену пословног размишљања радника у предузећима, посебно младих људи. Морамо да научимо да функционишемо у капиталистичком систему. Избегавање тога доводи нас до руба пропасти. Такође, важно је да где год је то могуће омогућимо јавно-приватна партнерства, реструктурирање и апсолутно брисање, па чак и строгу забрану самоуправљачког система размишљања. Не може чистачица у предузећу да буде изнад директора. Не може раднички савет да одлучује уместо менаџмента. Радници морају стално да иду на обуке, да стичу нова знања и вештине, радник мора да буде мотивисан, да осети да га фирма жели, што ће га свакако натерати да се бори за ту фирму и да јој буде лојалан. Заиста, много се тога може рећи и написати у вези с овом тематиком, али кључ је да подвучемо црту и да престанемо да стопирамо сваку могућу промену, јер смо навикли да живимо учаурено у љуштури и да ништа не мењамо. Државна и јавна предузећа, посебно велики системи, више не могу на овај начин да опстају.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa