ЖЕЉЕ И МОГУЋНОСТИ

Није човек морао бити неки велики пророк да би предвидео да ће се опструкција српског парламента окончати, па се тако и мени омакло прошле недеље да на овом истом месту закључим како ће се после ритуалног бусања у груди странке опструкције прихватити дневног реда, па је Борис Тадић, у среду, у Бриселу, могао да каже како је само питање дана када ће парламентарна већина ратификовати Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом.

На ту вест чекало се од маја, пуна четири месеца, али не бих да закерам и кварим срећу онима који су на том акту направили изборни и политички капитал. Постоји и она народна пословица која каже „боље икад, него никад”, а кад се та четири месеца упореде с неким другим кашњењима испоставиће се да то и није толико страшно колико је, рецимо, чекање на ратификацију уговора о кредиту за обнову клиничких центара у Србији.

Али, јавност је некако равнодушна према темама у којима нема високе политике, осим кад човек падне у болничку постељу па се лети презнојава и кува од врућине, а зими смрзава, проклињући природу која је удесила да оволика сиротиња као што смо ми има чак четири годишња доба уместо да има само једно. Обавезно да буде пролеће.

Речје о кредиту Европске инвестиционе банке у износу од 80 милиона евра који је потписан још 8. децембра 2006. године. Безмало пре две године, а који још није дошао на дневни ред за ратификацију, па ни средства не могу да буду оперативно коришћена, клинички центри реконструисани, пацијентима обезбеђено лечење достојније људи, а лекарима створени бољи услови за рад.

Али, ко осим директно заинтересованих кука око те теме, која ће се, најзад, наћи на дневном реду, истина, као последња тачка дневног реда, на ванредној седници српског парламента која је у току.

Изабрао сам овај пример зато што је драстичан. Али, ни у збиру не мањка драматичности. Шеф канцеларије Светске банке у Београду изјавио је ових дана, док смо се замајавали клеветањем до 11. колена, да на ратификацију у Скупштини Србије чека шест уговора о кредитима те банке укупне вредности од око 240 милиона долара. Иако реализација пројеката још није почела, Србија на те одобрене износе већ плаћа камату од 0,25 одсто а то на годишњем нивоу износи тек нешто мање од 600.000 долара. Додају ли се томе кредити Међународне банке за обнову и развој, већ поменуте Инвестиционе банке, па и неке донације и друге кредитне линије отворене ка Србији, цифра је импозантна, али, аман, изгубљена је у дневним редовима заседања где је увек било важније да наши надјачају ваше, да ови надгаламе оне...

Рецимо да је добра вест то што ће Споразум о стабилизацији и придруживању бити изгласан, али никакве велике користи од тога неће бити ако се на трагу тога не успостави нова стратегија рационалности и ефикасности. Кад би човек сводио ствари на оне најпростије елементе, видео би, поприлично лако, да су то главне одлике европске и сваке друге успешне политике.

Нека најновија истраживања показују да је чак 61 одсто испитаника привржено европским интеграцијама, а слични параметри јављали су се у серијама истраживања јавног мњења, чак и кад је оно било опседнуто најкрупнијим националним темама, као што је, на пример, Косово.

Српски пут ка Европској унији потпуно је специфичан. Нико ко има сличне аспирације нема толико спољних препрека, с једне стране, и, с друге, одсуства националног ентузијазма око те теме. Проценат привржености слаб је показатељ енергетског набоја нације. Чини ми се да ови што позитивно одговарају пројектују сопствену, сасвим људску жељу, да живе боље, али би проценат ентузијазма опадао с питањима о њиховој спремности да нешто промене у свом начину живота, а посебно са спремношћу да уложе већи напор у остварење циља.

Не бих рекао да је наша политичка елита, у глобалу, другачија. Сад има тај Споразум и нема више изговор.       

Главни уредник недељника „Време”