ŽELjE I MOGUĆNOSTI

Nije čovek morao biti neki veliki prorok da bi predvideo da će se opstrukcija srpskog parlamenta okončati, pa se tako i meni omaklo prošle nedelje da na ovom istom mestu zaključim kako će se posle ritualnog busanja u grudi stranke opstrukcije prihvatiti dnevnog reda, pa je Boris Tadić, u sredu, u Briselu, mogao da kaže kako je samo pitanje dana kada će parlamentarna većina ratifikovati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom.

Na tu vest čekalo se od maja, puna četiri meseca, ali ne bih da zakeram i kvarim sreću onima koji su na tom aktu napravili izborni i politički kapital. Postoji i ona narodna poslovica koja kaže „bolje ikad, nego nikad”, a kad se ta četiri meseca uporede s nekim drugim kašnjenjima ispostaviće se da to i nije toliko strašno koliko je, recimo, čekanje na ratifikaciju ugovora o kreditu za obnovu kliničkih centara u Srbiji.

Ali, javnost je nekako ravnodušna prema temama u kojima nema visoke politike, osim kad čovek padne u bolničku postelju pa se leti preznojava i kuva od vrućine, a zimi smrzava, proklinjući prirodu koja je udesila da ovolika sirotinja kao što smo mi ima čak četiri godišnja doba umesto da ima samo jedno. Obavezno da bude proleće.

Rečje o kreditu Evropske investicione banke u iznosu od 80 miliona evra koji je potpisan još 8. decembra 2006. godine. Bezmalo pre dve godine, a koji još nije došao na dnevni red za ratifikaciju, pa ni sredstva ne mogu da budu operativno korišćena, klinički centri rekonstruisani, pacijentima obezbeđeno lečenje dostojnije ljudi, a lekarima stvoreni bolji uslovi za rad.

Ali, ko osim direktno zainteresovanih kuka oko te teme, koja će se, najzad, naći na dnevnom redu, istina, kao poslednja tačka dnevnog reda, na vanrednoj sednici srpskog parlamenta koja je u toku.

Izabrao sam ovaj primer zato što je drastičan. Ali, ni u zbiru ne manjka dramatičnosti. Šef kancelarije Svetske banke u Beogradu izjavio je ovih dana, dok smo se zamajavali klevetanjem do 11. kolena, da na ratifikaciju u Skupštini Srbije čeka šest ugovora o kreditima te banke ukupne vrednosti od oko 240 miliona dolara. Iako realizacija projekata još nije počela, Srbija na te odobrene iznose već plaća kamatu od 0,25 odsto a to na godišnjem nivou iznosi tek nešto manje od 600.000 dolara. Dodaju li se tome krediti Međunarodne banke za obnovu i razvoj, već pomenute Investicione banke, pa i neke donacije i druge kreditne linije otvorene ka Srbiji, cifra je impozantna, ali, aman, izgubljena je u dnevnim redovima zasedanja gde je uvek bilo važnije da naši nadjačaju vaše, da ovi nadgalame one...

Recimo da je dobra vest to što će Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju biti izglasan, ali nikakve velike koristi od toga neće biti ako se na tragu toga ne uspostavi nova strategija racionalnosti i efikasnosti. Kad bi čovek svodio stvari na one najprostije elemente, video bi, poprilično lako, da su to glavne odlike evropske i svake druge uspešne politike.

Neka najnovija istraživanja pokazuju da je čak 61 odsto ispitanika privrženo evropskim integracijama, a slični parametri javljali su se u serijama istraživanja javnog mnjenja, čak i kad je ono bilo opsednuto najkrupnijim nacionalnim temama, kao što je, na primer, Kosovo.

Srpski put ka Evropskoj uniji potpuno je specifičan. Niko ko ima slične aspiracije nema toliko spoljnih prepreka, s jedne strane, i, s druge, odsustva nacionalnog entuzijazma oko te teme. Procenat privrženosti slab je pokazatelj energetskog naboja nacije. Čini mi se da ovi što pozitivno odgovaraju projektuju sopstvenu, sasvim ljudsku želju, da žive bolje, ali bi procenat entuzijazma opadao s pitanjima o njihovoj spremnosti da nešto promene u svom načinu života, a posebno sa spremnošću da ulože veći napor u ostvarenje cilja.

Ne bih rekao da je naša politička elita, u globalu, drugačija. Sad ima taj Sporazum i nema više izgovor.       

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”