Космодромска илузија

Од нашег специјалног извештача
Венеција, Лидо – Ређају се филмови из главног такмичарског програма, још не видесмо какво ново ремек-дело, али се већ сада могу назрети филмови који би се могли допасти председнику жирија Виму Вендерсу. Наравно, све је то у сфери нагађања којима се у последња два дана баве, сада већ знатно разочарани и исфрустрирани интернационални филмски критичари, који своје фаворите проналазе углавном изван главне фестивалске сцене.

У њој је очекивања изневерио и Вернер Шретер, један од лидера немачког новог таласа шездесетих година, који је свој филм „Ноћ пса” базирао на роману уругвајског романописца Хуана Карлоса Онетија чији је стил близак Кафки. Радња романа смештена је у латиноамеричку метрополу у коју само што није ушла војна хунта, па бивши револуционари, герилци, шпијуни покушавају да ухвате последњи брод за Европу, сплеткарећи један против другог. Шретер међутим, апстрахује Онетијев свет, радњу филма измешта у Француску, брише латиноамеричке конотације, све осим имена ликова, и нуди филмски подбачај огрезао у параболама и редуковању.

Као знатно занимљивији показао се „Папирни војник”, нови филм руског редитеља Алексеја Германа млађег („Последњи воз”, „Гарпастум”), иако је реч о престилизованом филму чему је овај аутор и иначе склон. Радња филма догађа се у постстаљинистичком Совјетском Савезу 1961. године (време Хрушчова), уочи лансирања првог човека у свемир. Главни јунак је доктор који води бригу о астронаутима и бира оног који ће први летети.

Заплет овог филма који у другом плану портретише несигурност и изгубљеност нове совјетске интелигенције ослобођене из некадашњих Стаљинових гулага, ипак је мелодрамски – доктор у Москви има супругу која жели дете, а на казахстанском космодрому и љубавницу.

Главни јунак овог Германовог есејистичког филма о прожимању идеологије, власти, позиције суперсиле и личне интиме, у којем аутор као кључно питање поставља оно „до које мере треба ићи у жртвовању за отаџбину”, јесте трагични сањар који верује да је велики корак за човечанство важнији од среће појединца. Доктор завршава трагично. Напуштен од жена које су га волеле, скончава у казахстанском блату, заборављен од свих попут толико других совјетских хероја.

Виђен је и други јапански „цртаћ” који је такође освојио и критичаре и публику и на листи најпожељнијих венецијанских филмова опасно се приближио љупком, живописном и оптимистичком Мијазакијевом „Поњо на литици поред мора”. За разлику од Мијазакијевог филма „Небески пењачи” Маморуа Ошија (такође један од класика јапанске анимације) је суморна, мрачна, али и далеко озбиљнија прича из света будућности у којем ратове, чија је једина сврха да попуњавају телевизијске програме, воде плаћеничке корпорације. Да смртници не би гинули, рат воде Килдрени, војници који живе у вечном тинејџерском узрасту и могу умрети само насилном смрћу. У првом тренутку може се учинити да је ово само једна од софистицираних компјутерских игрица-пуцачина, али како минути одмичу Мамуро Оши са свом озбиљношћу предочава гледаоцу сву комплексност приче и ликова небеских гладијатора.

Иако не много оригиналан јер је толико тога у њему већ виђено у филмовима Роберта Алтмана, Скорсезеа, чак и Мире Наир, „Рејчелино венчање”, нови филм Џонатана Демија, изазвао је буру емоција па и суза у препуном фестивалском гледалишту. Филм је рађен према сценарију Џени Лумет, ћерке Сиднија Лумета, која је испричала дирљиву причу о разореној породици која се окупља на венчању ћерке и разоткрива сву своју интиму, појединачну и породичну трагедију. Деми мајсторски кадрира, хвата детаље покретима камере која се понаша као кућни видео, инсистира на натурализму и сценографије и костима, а нарочито глумаца који су зато подарили изванредне перформансе. Не зна се ко је бољи, да ли Ен Хетевеј (као ћерка лечена наркоманка), повратница Дебра Вингер које неоправдано дуго није било на великом платну (игра отуђену мајку), или Бил Ирвин (сјајна улога брижног, никада опорављеног оца).

Многи су склони да тврде да би се Вендерсу највише могао допасти синоћ виђени алжирски филм „Унутрашњост” Тарика Тегија, јер и јесте реч о делу „вендерсовске естетике”, широких планова пејзажа, успореног ритма, животне филозофије, политичких и емотивних ставова јунака испричаних у двоипочасовној причи „on the roud” (на путу).

Прави хитови пронађени су јуче опет међу филмовима у програмима „Дани аутора” и „Недеља критике”. Питање лустрације сарадника комунистичких тајних служби, тема је врло доброг пољског филма „Огреботина” Михала Росе („Дани аутора”), у којем је могуће видети прави „лов на вештице” као последицу закона који су својевремено увели близанци Каћински. Главна јунакиња филма је средовечна професорка биологије чији је отац био дисидент, која приликом наступа у једној телевизијској емисији бива нападнута да је полицијски колаборант. Ово је филм врсне режије, изванредне глуме, снажног политичког и ауторског ангажмана и права је штета што није уврштен у трку за „Златног лава”.

Без политичког, али са снажним социјалним и хуманистичким ангажманом, плени дебитантска италијанска комедија „Ручак за ферагосто” (августовски колективни годишњи одмор у Италији), коју као редитељ и сценариста потписује славни глумац Ђани ди Грегорио („Недеља критике”). У 75 минута Ди Грегорио прича о средовечном мушкарцу који, наравно попут многих Италијана живи са својом старом мајком, али изненада и са мајкама својих другара који нису имали где да их оставе током годишњег одмора. Испод површине комичних догађаја приликом сусрета и комуникације четири симпатичне бакице, јесте много тога важног. Попут анализе усамљености као великог проблема данашњице, односа према старим лицима и самцима, егзистенцијалним проблемима и грешкама италијанског друштва. Разгаљујући, веома духовит и интелигентно срочен филм са сјајним глумицама. 

-----------------------------------------------------------

Натали Портман као редитељка

Холивудска звезда Натали Портман дебитовала је као редитељ. Њен кратки филм „Ив” приказан је у такмичарском програму краткометражних филмова, а већ пола сата пред пројекцију места у сали није било ни за лек. У филму главну улогу игра дива Холивуда педесетих година прошлог века и заштитно лице црног таласа америчког филма, дугогодишња сапутница Хемфрија Богарта – непоновљива Лорин Бекол. Беколова у филму Портманове тумачи лик старице која позива на вечеру своју унуку. Девојка доживљава огроман шок када схвати да је разлог вечере тај што бака жели да је упозна са својим новим „дечком”. Духовит, штосан мали филм који би био безначајан да није Беколове.