„Бор” домаћим прерађивачима

Бор – Ко год био власник Рударско-топионичарског басена „Бор“ имаће, дугорочно, велике користи јер је цена тог метала на светској берзи, више од осам хиљада долара за тону, повољнија него у 105 година дугој историји производње бакра код нас. И та се цена, дугорочно, неће битније мењати. Стога треба одредити и праву стратегију приватизације. Сасвим другачију од оне по којој су, у минуле три године, пропала два покушаја продаје: румунском „Купрому” и аустријском „А-теку”, кажу за „Политику” Душан Глигоријевић Саша и Божин Јовановић, који су годинама и као непосредни руководиоци и државни функционери значајно утицали на успешан развој „Бора”.

Веома охрабрује то што је држава одустала од лоше стратегије продаје целокупне имовине борске компаније и што сада за њу тражи најбољег стратешког партнера, по принципу заједничких улагања. Ових дана знаће се и резултат претквалификационог тендера на који су се, незванично, јавиле и неке познате светске фирме, међу којима, како медији извештавају, и познати „Гленкор”.

– Најбитније је да „Бор” прво чврсто стане на сопствене ноге и достигне годишњу производњу од око 40 хиљада тона катодног бакра из сопствене руде – каже Глигоријевић. – То је два и по пута више него минулих неколико година, а може се постићи за годину или две. Улог није велики. Само 25 милиона долара за опрему и седам до осам милиона долара за обртна средства. А за 40 хиљада тона катодног бакра може да се добије и више од 300 милиона долара. Тако би се, за кратко време, увећала вредност борског предузећа и, што је посебно важно, са таквом производњом „Бор” би сам, без ичије помоћи, могао да узима опрему на кредит и даље увећава производњу.

– Таквом „Бору” сасвим добри стратешки партнери могли би да буду и домаћи прерађивачи бакра и држава, као што су били годинама – сугерише Божин Јовановић, најуспешнији директор борске компаније, у најполетнијој фази њеног развоја, између 1965. и 1975. године. – Зашто „Бор” продати странцу који би узимао кредите од америчких банака и произвођача опреме. Знам из искуства да ће Комбинат сам наћи испоручиоца опреме на кредит који ће сигурно бити повољнији од оног који би добио неки нови власник странац.

Према замишљеној концепцији двојице привредника ветерана, и власничка структура борске компаније би се значајније разликовала од оних презентованих у јавности. Прерађивачи у нашој земљи (без обзира на то ко је власник) могли би да купе 40 одсто акција борске компаније и тако себи дугорочно обезбеде сигурно снабдевање бакром. Исто толико акција могла би да добије и држава по основу својих потраживања од „Бора”, а око 20 одсто власништва припало би његовим радницима и пензионерима, у облику бесплатних акција.

Саговорници „Политике“ кажу да би власнички проценти могли да изгледају и другачије, али је битно да не отуђујемо наш бакар, дугорочно најперспективнију и најисплативију стратешку сировину. А што се тиче прерађивача као стратешких партнера, „Бор” са њима деценијама има драгоцено искуство. Годинама је успешно функционисао споразум о заједничкој производњи и извозу на основу заједничких улагања. Прерађивачи из Бора, Зајечара, Севојна, Јагодине, Новог Сада и Загреба улагали су у геолошка истраживања у Бору, у отварање нових рудника „Велики Кривељ“ и „Церово“. Успешно је функционисала и пословна заједница „Југобакар“.

-----------------------------------------------------------

Значај за Србију

Зато што је производња бакра у минуле четири године била шест пута мања него 1989. године и што није искоришћена рекордна цена тог метала на светском тржишту, борски комбинат је изгубио више од 600 милиона долара чистог профита. Зато се, кажу саговорници, при утврђивању вредности борског комбината мора имати у виду и његов укупни значај за развој Србије. Треба рачунати и на његов велики девизни допринос, допринос републичкој каси и велики утицај бакра на развој многих привредних грана у Србији.