„Bor” domaćim prerađivačima

Bor – Ko god bio vlasnik Rudarsko-topioničarskog basena „Bor“ imaće, dugoročno, velike koristi jer je cena tog metala na svetskoj berzi, više od osam hiljada dolara za tonu, povoljnija nego u 105 godina dugoj istoriji proizvodnje bakra kod nas. I ta se cena, dugoročno, neće bitnije menjati. Stoga treba odrediti i pravu strategiju privatizacije. Sasvim drugačiju od one po kojoj su, u minule tri godine, propala dva pokušaja prodaje: rumunskom „Kupromu” i austrijskom „A-teku”, kažu za „Politiku” Dušan Gligorijević Saša i Božin Jovanović, koji su godinama i kao neposredni rukovodioci i državni funkcioneri značajno uticali na uspešan razvoj „Bora”.

Veoma ohrabruje to što je država odustala od loše strategije prodaje celokupne imovine borske kompanije i što sada za nju traži najboljeg strateškog partnera, po principu zajedničkih ulaganja. Ovih dana znaće se i rezultat pretkvalifikacionog tendera na koji su se, nezvanično, javile i neke poznate svetske firme, među kojima, kako mediji izveštavaju, i poznati „Glenkor”.

– Najbitnije je da „Bor” prvo čvrsto stane na sopstvene noge i dostigne godišnju proizvodnju od oko 40 hiljada tona katodnog bakra iz sopstvene rude – kaže Gligorijević. – To je dva i po puta više nego minulih nekoliko godina, a može se postići za godinu ili dve. Ulog nije veliki. Samo 25 miliona dolara za opremu i sedam do osam miliona dolara za obrtna sredstva. A za 40 hiljada tona katodnog bakra može da se dobije i više od 300 miliona dolara. Tako bi se, za kratko vreme, uvećala vrednost borskog preduzeća i, što je posebno važno, sa takvom proizvodnjom „Bor” bi sam, bez ičije pomoći, mogao da uzima opremu na kredit i dalje uvećava proizvodnju.

– Takvom „Boru” sasvim dobri strateški partneri mogli bi da budu i domaći prerađivači bakra i država, kao što su bili godinama – sugeriše Božin Jovanović, najuspešniji direktor borske kompanije, u najpoletnijoj fazi njenog razvoja, između 1965. i 1975. godine. – Zašto „Bor” prodati strancu koji bi uzimao kredite od američkih banaka i proizvođača opreme. Znam iz iskustva da će Kombinat sam naći isporučioca opreme na kredit koji će sigurno biti povoljniji od onog koji bi dobio neki novi vlasnik stranac.

Prema zamišljenoj koncepciji dvojice privrednika veterana, i vlasnička struktura borske kompanije bi se značajnije razlikovala od onih prezentovanih u javnosti. Prerađivači u našoj zemlji (bez obzira na to ko je vlasnik) mogli bi da kupe 40 odsto akcija borske kompanije i tako sebi dugoročno obezbede sigurno snabdevanje bakrom. Isto toliko akcija mogla bi da dobije i država po osnovu svojih potraživanja od „Bora”, a oko 20 odsto vlasništva pripalo bi njegovim radnicima i penzionerima, u obliku besplatnih akcija.

Sagovornici „Politike“ kažu da bi vlasnički procenti mogli da izgledaju i drugačije, ali je bitno da ne otuđujemo naš bakar, dugoročno najperspektivniju i najisplativiju stratešku sirovinu. A što se tiče prerađivača kao strateških partnera, „Bor” sa njima decenijama ima dragoceno iskustvo. Godinama je uspešno funkcionisao sporazum o zajedničkoj proizvodnji i izvozu na osnovu zajedničkih ulaganja. Prerađivači iz Bora, Zaječara, Sevojna, Jagodine, Novog Sada i Zagreba ulagali su u geološka istraživanja u Boru, u otvaranje novih rudnika „Veliki Krivelj“ i „Cerovo“. Uspešno je funkcionisala i poslovna zajednica „Jugobakar“.

-----------------------------------------------------------

Značaj za Srbiju

Zato što je proizvodnja bakra u minule četiri godine bila šest puta manja nego 1989. godine i što nije iskorišćena rekordna cena tog metala na svetskom tržištu, borski kombinat je izgubio više od 600 miliona dolara čistog profita. Zato se, kažu sagovornici, pri utvrđivanju vrednosti borskog kombinata mora imati u vidu i njegov ukupni značaj za razvoj Srbije. Treba računati i na njegov veliki devizni doprinos, doprinos republičkoj kasi i veliki uticaj bakra na razvoj mnogih privrednih grana u Srbiji.