Топле нијансе банатске равнице у шкотском текстилу

Нека подигну руку сви који су чули за Бернарта Клајна. А сада они који су чули за Коко Шанел, Диора, Ива Сена Лорана. Сви су они куповали текстил, штофове и вуну код Бернарту Клајна. Историчар уметности Стефан Жарић овим речима почео је своје предавање о српско-шкотском текстилном и модном дизајнеру чијих се 4. 000 предмета, узорка и модних комада данас чува у Националном музеју Шкотске.

Шездесетих година прошлог века Клајн је имао фабрику текстила у Шкотској. И то ткања инспирисаног војвођанским равницом – пољима кукуруза или жита након сетве, које када буде спањено, наликује карираном текстилу. Бар се тако чинило Клајну. Зато је топле нијансе Војводине комбиновао са тамно-зеленом, црвеном и љубичастом које су га подсећале на шкотски пејзаж.

– Клајн нас на известан начин опомиње о важности креативности овог поднебља и тера да преиспитујемо идеју порекла, показујући нам да западна мода често има упориште у Источној Европи, док је ми с друге стране потцењујемо – рекао је Стефан Жарић, додајући да је Бернарт Клајн сматран оцем шкотске текстилне и модне индустрије.

Рођен је у српско-мађарско-јеврејској породици у Сенти 1922. Мајка се звала Серена, брат Моше, отац Леополд, трговац текстилом. Мајчин живот окончан је у Аушвицу.

Основну школу завршио је у Сенти, отац га 1936. шаље код рабина у Чехословачку. Шеснаестогодишњи Клајн 1938. заувек напушта Краљевину СХС и не враћа се више у домовину. Породица коју је основао у Шкотској посетила је Србију.

– Похађа Безалел академију уметности у Јерусалиму па Универзитет Лидс где учи о текстилу. Енглеска се тада етаблира као произвођач памука и развија текстилну индустрију. Знамо да се и Мирјана Марић усавршавала у Манчестеру. Клајн отвара радионицу и продаје кравате, простирке и мараме, потом шалове и таписерије. Своју фирму назива „Колоркрафт” која броји 600 запослених – наводи Жарић.

Клајн одлази у Шкотску у Скотиш бордерс. Инспирисан Корбизјеом, Рајтом и Френком Геријем, ангажује архитекту Питера Вомерслија да му на том месту осмисли упечатљиву кућу од стакла.

– Није случајно изабрао предео шкотског пограничја који је морфолошки и климатски најсличнији Банату. Ту видите свест уметника о ономе што је називао „ткање пејзажа”. Шкотска има дивље пашњаке, пољане, шуме. Реке и клима утицале су да се баш тамо отварају прве ткаонице памука. Ако замислите наше Сирогојно, то је био Скотиш боредерс – рекао је Жарић.

Из те куће никада није одлазио код клијената. Они су долазили код њега, у кући су организоване модне ревије, што је битно за поетику куће – рекао је Жарић.

О свом сећању на детињство често је говорио кроз палету. И Шели Клајн у очевој биографији писала је о бојама у тој дивљини.

– За њега је боја изолован феномен. Апсолутно не постоји ни један формални елемент у његовом стваралаштву који је важнији. Омиљена му је, како је рекао, она прашњава боја крај Тисе у Банату – њива, птица, инсеката и багремовог дрвећа у Сенти. Рекао је да је наранџаста боја ватре на којој би очи његове мајке сијале док би чешљала косу... Доста је користио окер, златну, боју поља мака. Превео је пејзаже свог детињства у свој твид – навео је Жарић.

Код Клајна се огледају утицаји баухауса, енформела, Николаса де Стала, Клеа, Кокошке, Сатерленда. Сваки процес дизајнирања текстила резултирао је и уљем на платном.

– Комбиновао је сомотску траку као основу и чешљани мохер, сјајну и мекану, чупаву а пријатну вуну која се добија од козје длаке ангора. Настојао је да остане „модан”, али да не комбинује више од два материјала – истиче Жарић, који је показао хаљину са потписом Клајна, коју је овај историчар уметности добио на поклон од кустоса Викторија и Алберт музеја у Лондону.

Коко Шанел је лично долазила код Бернарта Клајна тражећи из његове колекције златно-жуте, зелене и наранџасте материјале. Жаклина Кенеди носила је одело Коко Шанел, ту врсту ткања и материјала који су потекли из Клајнове поетике. Диор је једно одело базирао на Клајновом текстилу. Нина Ричи је желела његове капуте од мохера. Клијенти су му били Пјер Карден, Баленсијага, Ив Сен Лоран...

Бернарт Клајн се сматра каноном шкотског дизајна, истиче Жарић. Национални музеј Шкотске чува део његовог опуса, као и музеј у Дандију. Написао је култну књигу „Око за боју” која се користи у британским школама. Добио је неколико признања (Design Council award 1968, Scottish Style award 2007..). Успомену на Бернарта Клајна у Шкотској данас чува фондација с његовим именом.