Истина је, Запад пропада

У извештају Уједињених нација од прошле јесени о коме се мало расправљало, наведено је да је људски развој опао у 90 одсто земаља у последње две године заредом. То се није десило у протеклих 30 година. Пандемија и руска инвазија на Украјину одиграли су своју улогу, али и „опасне друштвене и економске промене на целој планети, као и масовно повећање политичке и друштвене поларизације”.

Можда сте упознати са наклапањима о „пропадању Запада” о чему говори реакционарна десница, која на различите начине криви морално пропадање и мултикултурализам. Али за пропадање нису крива права мањина, различитост или признање западних злочина.

Преокрет у нашем колективном економском богатству био је драматичан. Вођени економским системом који је обећавао личну слободу, али уместо тога донео нам је несигурност масовних размера, повредио нас на сваки могући начин, од емоционалног и физичког благостања до наших материјалних околности, пише колумниста Гардијана Овен Џонс.

Британска влада била је приморана да одложи укидање старосне границе за државну пензију после пада очекиваног животног века, који није забележен од рата. Иако је погоршан пандемијом, очекивани животни век смањивао се у Енглеској и пре ковида.

У САД је очекивани животни век опао са 79 година у 2019. на 76 две године касније, што је највећи пад у последних сто година.

Морбидни симптоми кризе благостања присутни су свуда. Стопа самоубистава преко Атлантика порасла је за 30 одсто у првих 20 година 21. века. Како је „рат против дроге” ескалирао, тако је ескалирао и број смртних случајева због злоупотребе опојних супстанци.

Карл Маркс је једном описао религију као „уздах потлаченог створења”. Данас је ово више прикладан опис зависности од дрога, вођен самолечењем оних који су погођени траумом и бедом.

Заиста тешко се одвојити од глобалног скока депресије која се између  2005. и 2015. године повећала за петину, а такође је порасла и међу америчким тинејџерима.

Гледајући у рушевине које је оставио најкрвавији рат у историји човечанства грађанин западне Европе 1945. године био би пријатно изненађен када би открио да га чекају најпросперитетније године. Невиђени раст животног стандарда на Западу у три деценије након рата назван је „златно доба“. За Французе било је то било „30 славних година”.

Велика Британија претрпела велики пад плата 2010 а зараде у осталим земљама су стагнирале.  Пре него што је пандемија ударила плате америчких радника нису се мењале четири деценије.

Лако се уљуљкати у илузију да се драматичан напредак још увек дешава. Компјутерски чипови постају све мањи,  рачунарски процесори све бржи, а мобилни телефони све динамичнији.

Међутим технолошки напредак се не претвара аутоматски у бољи живот људи. У већем делу Запада стагнација и пад постали су одлика нашег доба. Ако желите да разумете зашто је политика постала оштрија и поларизованија, немојте за то тражити лака објашњења као што је понашање које подстичу друштвени медији.

Велики експеримент је у току више од једне генерације. Шта ако прекинете оптимизам богатих друштава која су раније све већи животни стандард узимала здраво за готово?

Обећано нам је да ће успон „слободног тржишта“ ослободити бескрајни просперитет. Али док је веома демонизовано доба јаких синдиката, национализације и експанзивних држава благостања донело највећи напредак у животном стандарду у историји, наш тренутни економски модел се распада свуда око нас. Смрад је све теже игнорисати, наводи Овен Џонс.