Istina je, Zapad propada

U izveštaju Ujedinjenih nacija od prošle jeseni o kome se malo raspravljalo, navedeno je da je ljudski razvoj opao u 90 odsto zemalja u poslednje dve godine zaredom. To se nije desilo u proteklih 30 godina. Pandemija i ruska invazija na Ukrajinu odigrali su svoju ulogu, ali i „opasne društvene i ekonomske promene na celoj planeti, kao i masovno povećanje političke i društvene polarizacije”.

Možda ste upoznati sa naklapanjima o „propadanju Zapada” o čemu govori reakcionarna desnica, koja na različite načine krivi moralno propadanje i multikulturalizam. Ali za propadanje nisu kriva prava manjina, različitost ili priznanje zapadnih zločina.

Preokret u našem kolektivnom ekonomskom bogatstvu bio je dramatičan. Vođeni ekonomskim sistemom koji je obećavao ličnu slobodu, ali umesto toga doneo nam je nesigurnost masovnih razmera, povredio nas na svaki mogući način, od emocionalnog i fizičkog blagostanja do naših materijalnih okolnosti, piše kolumnista Gardijana Oven Džons.

Britanska vlada bila je primorana da odloži ukidanje starosne granice za državnu penziju posle pada očekivanog životnog veka, koji nije zabeležen od rata. Iako je pogoršan pandemijom, očekivani životni vek smanjivao se u Engleskoj i pre kovida.

U SAD je očekivani životni vek opao sa 79 godina u 2019. na 76 dve godine kasnije, što je najveći pad u poslednih sto godina.

Morbidni simptomi krize blagostanja prisutni su svuda. Stopa samoubistava preko Atlantika porasla je za 30 odsto u prvih 20 godina 21. veka. Kako je „rat protiv droge” eskalirao, tako je eskalirao i broj smrtnih slučajeva zbog zloupotrebe opojnih supstanci.

Karl Marks je jednom opisao religiju kao „uzdah potlačenog stvorenja”. Danas je ovo više prikladan opis zavisnosti od droga, vođen samolečenjem onih koji su pogođeni traumom i bedom.

Zaista teško se odvojiti od globalnog skoka depresije koja se između  2005. i 2015. godine povećala za petinu, a takođe je porasla i među američkim tinejdžerima.

Gledajući u ruševine koje je ostavio najkrvaviji rat u istoriji čovečanstva građanin zapadne Evrope 1945. godine bio bi prijatno iznenađen kada bi otkrio da ga čekaju najprosperitetnije godine. Neviđeni rast životnog standarda na Zapadu u tri decenije nakon rata nazvan je „zlatno doba“. Za Francuze bilo je to bilo „30 slavnih godina”.

Velika Britanija pretrpela veliki pad plata 2010 a zarade u ostalim zemljama su stagnirale.  Pre nego što je pandemija udarila plate američkih radnika nisu se menjale četiri decenije.

Lako se uljuljkati u iluziju da se dramatičan napredak još uvek dešava. Kompjuterski čipovi postaju sve manji,  računarski procesori sve brži, a mobilni telefoni sve dinamičniji.

Međutim tehnološki napredak se ne pretvara automatski u bolji život ljudi. U većem delu Zapada stagnacija i pad postali su odlika našeg doba. Ako želite da razumete zašto je politika postala oštrija i polarizovanija, nemojte za to tražiti laka objašnjenja kao što je ponašanje koje podstiču društveni mediji.

Veliki eksperiment je u toku više od jedne generacije. Šta ako prekinete optimizam bogatih društava koja su ranije sve veći životni standard uzimala zdravo za gotovo?

Obećano nam je da će uspon „slobodnog tržišta“ osloboditi beskrajni prosperitet. Ali dok je veoma demonizovano doba jakih sindikata, nacionalizacije i ekspanzivnih država blagostanja donelo najveći napredak u životnom standardu u istoriji, naš trenutni ekonomski model se raspada svuda oko nas. Smrad je sve teže ignorisati, navodi Oven Džons.