Зашто Србија мора да буде крива за све

Српски народ је увек био веран истини, образу и слободи и то му је била звезда водиља у свему. Увек је био на победничкој страни, јер увек дође истина до изражаја, али кроз велике жртве. Тако је и данасСрпски народ је увек крив зато што смо се као хришћани тако и осећали. Кроз векове смо се за то борили и изборили. Овако је за „Политику” академик Матија Бећковић на себи својствен начин прокоментарисао зашто је великим силама, али и суседним народима, српски народ увек и за све крив. Чак и онда када српског народа у тим земљама нема, али има „малигног” утицаја.

О овој теми је и пре неколико дана у више наврата говорио и председник Србије Александар Вучић, који је, без видљивог разлога, трн у оку политичким, али и интелектуалним елитама у Загребу, Сарајеву и Подгорици, као и „београдској чаршији”. Повод за упирање прста у Београд били су последњи председнички избори у Црној Гори, где је Вучић оптужен да се меша у изборни процес, иако је једини лидер у региону који ни реч није рекао о тим изборима. Председник Вучић каже да му смета и да је веома опасно то што се Србија увек оптужује да се меша у туђе унутрашње односе, чак и када то не чини и када ћути, и да се увек прави баланс тако што се Србија оптужује да је нешто крива.

„То је једна мантра, а они раде две ствари. Прва ствар је та да Србија увек мора да буде крива, као да смо отприлике пред Први светски рат и они су намерили да Србију окриве за све. Кад год Србија има политику озбиљности, одговорности и политику у којој не могу Србију да газе и у којој није слабија и апсолутна у свему. Да ли им се свиђа да понављају ствари које је радио Бенјамин Калај, увек је иста мантра да су Срби криви. А други разлог веома важан јесте начин да натерамо нове власти у Црној Гори да они никада не смеју да помисле да имају добре односе са Србијом, јер ћемо им ми увек говорити да су слуге Вучића, Србије и Кремља, то више није суптилни, него отворени притисак појединих западних служби, медија и политичара. То су њихови трикови”, каже Вучић, за ТВ Пинк.

Историчар Дејан Ристић наводи да је очито и да се већ читав низ година, ако не и деценија, конструише један псеудоисторијски наратив који, када је наш регион у питању, искључиво таргетира Србију и српски народ као кривца апсолутно за све и свашта. За „Политику” каже да се тај наратив конструише од политичких елита и политичких центара на Западу и једном делу нашег региона, пре свега западним крајевима бивше Југославије.

„Они тиме покушавају да наруше, омету и пониште онај аутентични историјски наратив који говори о страдању српског народа у Другом светском рату, о геноциду који је почињен над Србима и победама које је српски народ извојевао и у Првом и у Другом светском рату над противницима као део савезничке коалиције. Један слободарски и непокоран народ, који не води освајачке ратове, приказан је у потпуно обрнутом светлу. Као потпуна контратежа ономе шта је историјско и чињенично, то се сада приказује потпуно извитоперено. И ти наративи се конструишу још из касних осамдесетих година прошлог века”, истиче Дејан Ристић. Наводи да сви заједно треба да уложимо пуно напора и енергије, и као грађани и као припадници српског народа и државе, да тај наратив који је бескрајно опасан не само по нас већ и по мир и стабилност у региону.

„То је параисторијски наратив и потребно је да га полако уклањамо и демонтирамо и афирмишемо оно што јесу историјске чињенице. Да укажемо на то да Србија јесте не само средишња држава Балкана већ и гарант мира и стабилности просперитета балканског полуострва, а не реметилачки фактор, како то поједини утицајни центри моћи покушавају да конструишу и у својој јавности и у својим политичким циљевима и стратегијама. Тако да је пред нама наставак те борбе, и у њу треба да се укључимо сви, наоружани знањем и јединствени око очувања националних државних интереса и приоритета”, наглашава в. д. Директора Музеја жртава геноцида.

Из неких западних кругова последњих година у оптицају је тврдња да је Србија на погрешној страни историје, а да је српски народ, чак и када му се одузимају елементарна људска права, реметилачки фактор. У дипломатским круговима у Бриселу може се чути да у тој црнобелој слици о Србима предњаче они политичари који су своју каријеру изградили на антисрпским наративима која се темељила и на поразу Србије у медијском рату деведесетих година. Захваљујући вођењу избалансиране политике према суседима, Вучић је успео прилично да промени размишљања код неких западних политичара и да почне да скида стигму с нашег народа и жеље неких атлантистичких кругова да Србија остане жртвована земља балканске кориде.

Каријерни дипломата Зоран Миливојевић каже да Србија има једну „генетску фалинку” зато што се увек држи свог интереса и жели да увек буде независна и да промовише увек оно што је истина, а с друге стране подразумева слободу. За „Политику” каже да се увек тиме руководила, али да су наш регион и историјске околности увек биле другачије. Додаје да су увек велики диктирали и покушавали да промовишу своје интересе у које се, најчешће, Србија није уклапала својом жељом за слободом и да увек буде своја на своме.

„То је кључна ствар, бити свој на своме. Штитила је увек своје име и свој образ. Српски народ је увек био веран истини, образу и слободи и то му је била звезда водиља у свему. Тако је пришао и светским ратовима и био је највећа жртва и у светским ратовима и у свим глобалним расколима и светским супротстављањима на овом простору где живимо. На крају, увек је био на победничкој страни, јер увек дође истина до изражаја, али кроз велике жртве. Тако је и данас. Ми смо свој на своме и као увек кроз историју, гледа свој интерес, истину и част”, каже Зоран Миливојевић.

Наводи да су главне српске детерминанте у свом поступању и понашању увек непромењиве и данас. То су политичка независност и војна неутралност. Само та два појма довољно говоре и то боде очи и једној и другој страни. „И данас желимо да будемо свој на своме. Србија жели свој европски пут и да брани све оно што је њено, а то су Косово и Метохија, без резерве и изузетка. То је нешто што се не уклапа у интересе и због тога је Србија проказана и прогањана. Сваки глобални сукоб, надметање великих, а Балкан је такав простор увек доводи Србију у исту ситуацију, да мора да се брани. Када се погледа кроз историју, Србија никада није била агресивна. Увек се бранила на темељу истине и свог имена и презимена и своје земље и у тој одбрани, у покушају да се сломи и приклони, није постојала друга формула него да се осуђује за непостојеће и да се напада за неучињено и да покуша да се сломи на ономе што је истина или за шта се залажу”, истиче Миливојевић.

Подсећа на ултиматум пред Први светски рат, Други светски рат, 1999. године опет бомбардовање које није било ничим изазвано, против свих норми и стандарда. „Сви који су је нападали и бомбардовали чинили су мимо међународног права и закона. Није случајно да је Србија у прошлом веку највише бомбардована, чак и без рата”, закључује Зоран Миливојевић.

Да је искусни дипломата у праву, сведоче и речи немачког политичара и историчара Винфрида Волфа, који је 2019. године у интервјуу за „Политику” констатовао да се „Србија широм Европе представља као узрок европских недаћа у последњих 100 година, све са циљем да се рехабилитују велике силе за грехе из прошлости”. „Требало би указати на књигу ’Месечари’ Кристофера Кларка, у којој је Србија проглашена виновником Великог рата. Покушао је чак да на примеру бомбардовања СРЈ докаже да српска ратоборност још угрожава европски мир”, указује Волф.

Антисрпска помама

Колико су поједине земље политичког Запада отишле далеко у антисрпској помами, најбољи пример је оно што се догодило у доскора неутралној Шведској 2012. године, где је радио-водитељ стокхолмског Радија 1, Герт Филкинг, суспендован јер је уживо у својој емисији Србе назвао свињама психопатама и ретардима. У његову одбрану стали су истакнути новинари, организације и политичари који подржавају овај говор мржње и чак су тражили да се Радио 1 извини Герту због суспензије! Познати радио и телевизијски водитељ и новинар Роберт Ашберг, иначе главни и одговорни уредник листа „Експо”, у колумни насловљеној „Смешно претеране реакције” поистоветио је Србију с нацистичком Немачком и наругао се протесту амбасадора Србије у Стокхолму Душана Црногорчевића.