Доктрина мигољења

„Висок сам готово два метра”, покушао је Александар Вучић да аргументом своје физичке конституције разбије сумњу новинара „Њујорк тајмса” да је он „мали Путин”. Изгледа да је дошло време да оно што је рекао у августу докаже својим политичким одлукама и коначно разувери Запад да није послушник великог шефа у Кремљу.

Политичка генеза српског председника била би, уколико постоји, више него добродошла у временима најтемељнијих промена Европе од престанка хладног рата. Сједињене Државе су, поводом конфронтације са Русијом око Украјине, Европску унију постројиле у једну колону очекујући исто и од оних земаља које су још ван уније. „Стара Европа”, како је Немачку и Француску због отпора инвазији Ирака 2003. пежоративно назвао тадашњи амерички секретар за одбрану, више не постоји.

Да ли је та врста дисциплиновања Европљанима од дугорочне користи је тема за другу анализу, али она не умањује значај нове политичке топографије континента. Неутрална Финска већ је у НАТО-у, Шведска чека сагласност из Анкаре. Швајцарска је неутралну спољну политику водила од 1815. и сматрала је делом свог интегритета, а онда је завела санкције Русији и сада разматра могућност да њено оружје заврши у Украјини.

Балкан је још од времена НАТО интервенције 1999. постао полигон онога што ће регион поставити „на линију ватре”, како је пре осам година изјавио тадашњи амерички државни секретар Џон Кери, а сада је дошло време да се и у региону заврши посао који је у Европи почео 1989.

Рат на истоку Европе драматично је поларизовао свет, а Запад не толерише ништа сем апсолутног јединства како би се супротставио „Путиновом империјализму”. Од одговора на ове изазове зависиће и позиција Србије, јер је јасно да се континент трансформише на начин који не допушта повратак на старо.

Отуда инсистирање да се Србија придружи режиму санкција Русији, отуда и ургентност да се реши косовски проблем и Москви ускрати могућност да дестабилизује западни Балкан, а преко њега и читав континент.

Вучић је изјавом да прихвата нови евроамерички концепт решавања косовске кризе, што је део његовог напора да не призна да је Косово признато, озбиљно заталасао руску дипломатију која страхује да ће бити потпуно истиснута из решавања конфликта који је представљао одскочну даску растућег утицаја Русије у региону.

Док министар Сергеј Лавров ове недеље јасно даје до знања да ће Москва „тврдо” одговорити на непријатељство ЕУ која је „својом грешком изгубила Русију”, Вучић сада са Русима мора да се бори за контролу над делом екстремне српске проруске, антизападне деснице коју је својевремено стварао.

Међу Србима на Косову не би требало да има такав проблем јер Српска листа одаје утисак да остаје верна филијала Српске напредне странке. Али, понекад својеглаво понашање Српске листе, као у време подизања барикада, постаје тест којим Запад мери Вучићеву спремност да крене у имплементацију договореног недавно у Бриселу и Охриду.

Изазов је озбиљан јер Срби са севера Косова прете да ће подићи свенародни устанак ако не престане терор Албина Куртија.

Одговор на питање шта је терор зависи од онога кога питате. Хапшење Срба је терор сам по себи, тврде лидери Српске листе. Терор је паљење аутомобила косовских Срба који су променили таблице издате у Србији и ставили регистарске ознаке косовских власти, рекао би неко други.

Повод новог заоштравања је хапшење извесног Милована Божовића. Да ли је крив Србин кога у Приштини терете за паљења аутомобила, пребијање српских грађана, повређивање припадника косовске полиције, оштећење инфраструктуре, нелегалан прелаз границе и за убиство припадника мисије ЕУЛЕКС-а, нека се утврди на суду.

Власти у Приштини добиле су прилику да заштите права и имовину Срба, што није чест случај. Али, то је управо оно што Српска листа не жели јер се тиме руши њен монопол контроле.

Нема сумње да лишавања слободе Срба знају да буду етнички мотивисана, али зашто се блокирају акције против пироманије чији је очигледан циљ застрашивање Срба? Као што је очигледно да иза паљевина не стоје Албанци.

Српској листи је међутим довољно што је Божовић ухапшен да би од њега правили жртву и мученика, а себи исконструисали прилику да приштинске власти оптуже за терор и репресију. Листа је спремна да брани „свог” не питајући да ли је могуће починио неко кривично дело.

Невин је зато што је Србин, а то што га Албанци хапсе је крунски доказ његове невиности. Лидери косовских Срба одбијају сарадњу од које би користи имали грађани, и Срби и Албанци који би се осећали безбедније и тако на себе преузимају огромну одговорност.

Зато изјава функционера Српске листе да осуђују паљење аутомобила делује више него неуверљиво. Они убрзано губе кредибилитет који је одавно упитан јер је стваран на страху, претњама и уценама. Питајте Србина коме је изгорео аутомобил да ли ће гласати за њих.

Како би прошли Срби ако се дигну на устанак, а испостави се да су стали иза криминалца? После би им ђаво био крив. Или деценијама дуга међународна завера осмишљена у „дубокој држави” Запада где се само баве тиме како да напакосте Србима.

Не може спољна политика ове земље да се води преко Српске листе. Време је да Вучић на време прекине „устаничку” милитаризацију, да одустане од доктрине „мигољења”, како описује потребу да Србија остане на европском путу, али да не окреће леђа традиционалним пријатељима.

Нема „мигољења”, нема стола са много столица. Европским планом за Косово Вучић је добио прилику да Србију одлучно врати на европски пут у складу са њеним давно дефинисаним геостратешким циљем. Нема обазирања на притиске Кремља и њихових савезника који по Србији носе Путинове портрете и Вагнеров знак на капама.

Разумем да Вучићу није лако. Читаву деценију је стварао амбијент у коме су они који су за Запад домаћи издајници и страни плаћеници, а они који желе живот у руској губернији некакви родољуби и патриоте. Данас је Вучић талац своје политике, али пошто је узео сву власт, нека му буде допуштено да он буде тај који ће пресећи косовски чвор. Издајници и страни плаћеници били би му захвални, иако би то била нова потврда гротескне природе српске политике.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa