Кућа српског језика

ПОЕЗИЈА И ЖИВОТ
На једној старој згради с великом капијом у Доњем крају у Сремским Карловцима на улици поред капије стоји мермерна плоча на којој пише да је у тој кући живео Бранко Радичевић за време свога шестогодишњег школовања у гимназији у Карловцима. То је ваљда једини директан доказ о његовом присуству у граду који му је постао љубав и идеал, а остао симбол српског песника и песништва ево већ близу 180 година. И даље постоје места која je он у том градићу заволео и својим стиховима им дао статус као из древних бајки – Стражилово, Белило, Магарчев брег, Дунав, чак виногради. Стражиловски поток је некад у Бранково време био пун воде и текао од Стражилова кроз винограде и Карловце све до ушћа у Дунав. Што је данас тај поток скоро пресушио, не мења његову виталну улогу у нашој култури. Да није било Бранка и Стражилова, не би било ни Стражилова Милоша Црњанског, ни много чега другог.

Понекад се, и у животу и у историји, догоди такав амалгам чији значај остаје трајан. Бранко, Стражилово и Карловци стопили су се у једно заувек.

А почело је тако што је једанаестогодишњи дечак дошао у школу, тада најбољу у Срба, да би живећи у туђој кући у Доњем крају невеликог градића, упознао предивну природу и најбољу књижевност која се до његовог времена писала у свету уопште. Најчешће се заборавља да је он већ тада одлично знао многе језике (школа је била на немачком), да је учио велике латинске песнике, немачке и, нешто касније, античке грчке. Само тако се могло догодити да се непосредна инспирација лепотом природе и живота оплемени суптилном версификацијом Вергилија, Хорација и Овидија, Анакреонта и Сапфе. Наравно, касније, и Хомера, и Гетеа, и Бирона, како је сам записао у Бечу, по немачком изговору. И док је богати енглески лорд отишао у Грчку и финансирао грчки устанак против Турака, српски сиромашко се жалио оцу у писму из Беча да нема новaцa ни за нов пар чизама. Можда је љубав за слободу код оба песника била једнака, али су услови у којима су живели били као небо и земља. Али је једна околност била на страни Бранка: његов божји дар за песму. Као што је некад Овидије записао: „И чега год се дотакнем, постане стих”, таквим способностима је био обдарен и Бранко. Као ретко који стваралац, после Овидија, још Моцарт, и наш Јован Дучић. Бранков лирски израз једноставно је истицао из његовог грла, и у томе је несумњиво био испред, или изнад, како хоћете, „британске Музе”, како су Бајрона звали њему савремени родоначелници модерне грчке поезије Дионисије Соломо и Андреа Калво. Сви главни песници тога доба су кратковеки: Бајрон 36 година, Пушкин и Његош 38, Бранко је поживео само 29.

Многим се великим песницима одаје свако признање, али се ретко читају. Такав је случај и са Бајроном, Клопштоком, па и са Милтоном и многима другима. Бранко Радичевић је родоначелник стражиловске линије српског песништва, и његове су песме прешле у народно власништво. Његове лирске песме. Он је, међутим, за свога прекратког живота желео да пише епске песме – знао је значај Хомера, Вергилија, Гетеа, Бајрона, можда Пушкина. Али није, изгледа, знао да је његов песнички дар лирског кова, као код славуја. Можда би, да је поживео, он и саставио који прави еп, поред Гојка, Хајдуковог гроба, Безимене (која је у ствари стиховани роман као Пушкинов Оњегин), песама сада скоро заборављених у српској поезији.

Цео Бранко још није добро испитан ни проучен код нас, као песник српског језика који је однекуд смогао снаге и знања да пише песме на народном језику, језику који дотле једва да је ушао у писану књижевност. Само десет година пре Бранковог рођења створена је прва српска писменица (Вук, 1814). Био је потребан геније да се на језику који и нема писане граматике и коме се не уче ђаци у школи, испева велика поезија. Такви су се показали Његош и Бранко. Могу неки данас и једног и другог, у разним приликама, избацивати и умањивати им значај, два главна родоначелника српске поезије, као код Грка Соломо и Калво, остају да светле заувек.

Бранко са Стражиловом, где су му пренели кости из Беча деценијама после смрти. То је једна узбудљива чињеница која се само олако помиње. У антици су Атињани кости свога оснивача Тесеја пренели с острва Скира у време највећег процвата Атине, да им буде залог берићета за будућност. Ту идеју су морали имати и Срби 1883. кад су пренели Бранкове остатке из Беча и сахранили их на Стражилову, на врху брда где се не сахрањује, осим на Ловћену Његош.

Чудан је, и симболичан, избор елемената за Бранков обелиск. Два доња, велика степеника за споменик исклесана су од топчидерског камена, а за трећи, завршни степеник, донете су камене коцке извађене из неколико планина: оближње Авале и Вршачког брега, али и далеког Ловћена, Велебита, Пљешевице, Динаре и Клека, а све као да их повезује домаћин – Фрушка гора. Да ли је то све сам смислио Банаћанин архитекта Светозар Ивачковић, или је за ту „народну свечаност” философију израдио заједно с другима, тек тај податак о планинама које граде вечну Бранкову кућу је за дубоко размишљање. Добро је формулисао аутор једне од ретких новијих књига о Бранку, песник Ненад Грујичић, да то „на симболичан начин говори о јужнословенској ширини дела Бранка Радичевића“.

Више него икад, данас је потребно сећати се свега тога, јер кућа у којој је живео Бранко није само стара зграда с плочом из Доњег краја Карловаца, него цео простор српског језика којем је болешљиви младић, пропутовавши свој тадањи свет и сву светску културу насталу до тада, ударио поетске основе на начин достојан највећих светских лиричара, од Сапфе, Алкaја и Катула до свога времена. На скоро митски начин.

Иван Гађански

(Реч на Свечаном отварању 37. Бранковог кола, 5. септембра 2008)