Хватање сенке

Од садашње блокаде рада скупштине и свега оног што чека на усвајање у том највишем законодавном телу, ових дана највише су профитирали – пензионери. Нису морали да чекају на посланике и њихове тврде ставове о старим и новим размирицама.

Оно што им је у предизборној, а потом и постизборној трци обећано – испуњено је. Бар добар део. Влада је, уредбом, а чиме другим, док се закон не промени, а то је на доста дугом политичком штапу, донела одлуку да се пензије од 1. октобра повећају ванредно за десет, а редовно за још пет до седам процената.

Све у циљу, како је садашњи потпредседник владе и лидер Партије удружених пензионера Србије, др Јован Кркобабић, обећао свом изборном телу. Обећао – и испунио. Човек је одржао дату реч. Многи у садашњем кабинету тек ће да се чешкају тамо где их не сврби због тога, али – повратка нема.

Остаје да се испуни још један услов – да просечна пензија буде најмање 70 процената просечне плате! С тим захтевом је актуелна скупштинска коалиција некако скрпљена, али и тада и сада је било оних који су у испуњење тог обећања помало сумњали остављајући га за неко боље и богатије време. Бар до краја мандата овог кабинета. И сам премијер Мирко Цветковић изјавио је новинарима „Политике” да ће се о томе још расправљати и сачекати нови пензиони прописи.

И све би, наизглед, било како не може боље бити да има пара за све што пензионерима треба дати. Али – нема.

Нико, па ни потписник ових редова, не мисли да је просечних 19.000 динара, колика ће износити просечна пензија исплаћена у новембру, након октобарског повећања по једном и другом основу, нека велика пара и да се с њом може лагодно саставити почетак с крајем месеца са садашњим трошковима живота. Али, у маси, са 1,6 милиона пензионера, нека су сви доброг здравља, то је издатак који се у садашњим економским приликама и са полупразним ПИО фондом – не може ни на који други начин покрити него из буџета.

Из републичке касе, која је већ у јулу била у минусу 10,7 милијарди динара, до краја године само за повишице пензионерима треба осигурати бар још 15 милијарди динара. Одакле? Који су то реални извори?

На та веома једноставна питања мораће да одговори, понајпре, несуђена „добра вила”, актуелна министарка финансија Диана Драгутиновић, а потом и сам кабинет Мирка Цветковића у предстојећем предлогу ребаланса за ову, а поготово у доношењу буџета за 2009, у коме ће пренета овогодишња пензионерска повишица коштати додатних 60 милијарди динара.

Поједини економски стручњаци, од којих су неки и сами пензионери, али се нису одрекли струке, кажу да ово што наша влада ради све више личи на узалудно хватање сопствене сенке, као у оној песми, и да суштина ствари није у прерасподели оног што немамо, већ у стварању нових вредности и отварању много већег броја радних места, а ми на том плану веома мало радимо. Готово ништа. Бавимо се сами собом. Зато нас, ваљда, и заобилазе стране директне инвестиције, а спољнотрговински дефицит се приближава суми од девет милијарди евра.