Повратак „Бечкеречке ћуприје”

Зрењанин – Градске власти хоће да врате некадашњи гвоздени мост преко Бегеја. И док се једни радују мосту који је за њих много више од грађевине којом прелазе преко реке, други изражавају бојазан да се његовим враћањем у данашњем времену и простору подилази – неукусу.

Сто година је прошло како је у тадашњем Великом Бечкереку изграђен Велики мост. Према оном што су хроничари бележили, градња Великог моста започета је 1904, а завршена 1907. По једној препричаваној варијанти, пројекат је израдила грађевинска фирма из Решица у Румунији, где су изливени његови делови, а упорно се одржавају и тврдње да је шема моста конструисана у неком од бироа чувеног Ајфела, аутора торња у Паризу. Кад је реч о типу градње тог моста, који је једно време носио и име Доситеја Обрадовића, неки стручњаци су тврдили да је реч о сецесији, а било је и оних који су тврдили да се ради о кичу и да грађевина нема никакву уметничку вредност.

Без обзира на различите оцене ова „,Бечкеречка ћуприја’ узана ко кутија” ушла је и у песму и у легенду. Шта је значила најбоље се видело када је седамдесетих година прошлог века локална власт одлучила да је уклони с Бегеја.

– О судбини моста одлучују одборници, а не некакви заводи – рекао је тадашњи председник Општине Љубомир Пајић. Било је великог противљења јавности и историчара уметности, али је мост уклоњен под изговором да је сувише низак и да смета проласку бродова.

Садашња градска управа је решила да се гвоздена ћуприја врати на место одакле је однета. Додуше, враћање оригиналног моста је немогуће јер његова конструкција, изузев неких делова, више не постоји, а идентичном изградњом више се нико и не бави, па се планирају компромиси.

Према речима дипломираног грађевинског инжењера Љубомира Станкова из Дирекције за изградњу града, која је добила задатак да „изгура” пројекат, он се мора прилагодити постојећем стању и измењеним околностима. Челична конструкција би се положила на постојећи бетонски мост који је овде изграђен после одношења старог моста. И бетонски мост се мора поправити, пре него што се на њега стави гвоздени, за који ће се тек правити пројекат, с обзиром да сачувана документација није довољна. Ту још има много недоречености пошто је некадашњи мост био много ужи и краћи и идентична реплика није могућа нити се може користити исти, односно стари, начин градње, као што је, на пример, спајање гвоздених делова закивцима.

Овдашњи академски сликар Стева Јосимовић заговара поновну градњу старе–нове ћуприје и годинама се залаже да се велики мост врати на своје старо место:

– Он је био симбол старог језгра Зрењанина, које је систематски годинама уништавано, био је украс и са својом чипкастом конструкцијом у стилу сецесије је инспирисао песнике и сликаре, а и само сећање на њега измамљује уздахе код Зрењанинаца који су преко њега прелазили. Стручњаци с којима сам разговарао тврде да је технички изводива његова поновна изградња, а томе се противе они који ногом никада нису крочили на Велики мост и који су се случајно затекли у овом граду.

„Стара архитектура се чува и обнавља у свим европским градовима, а ми смо у центру нашег града срушили лепе зграде и изградили скарадне торњеве и стаклене громаде. Вратите нам мост јер се у културној историји града памте и они који руше, али и они који граде”, поручује Јосимовић.

Међутим, стављање моста на мост многи гледају с подозрењем. Међу онима који су изузетно скептични према планираном подухвату јесу и стручњаци у градском Заводу за заштиту споменика.

– Нас нико није обавестио о тој иницијативи. О идеји се чуло у предизборној кампањи. Реконструкције су у свету уобичајена ствар, али се архитектонско дело у сто одсто случајева мора посматрати у оквиру окружења. Бојим се да се то овде заборавило. Не само мост, него и амбијент око њега, више нису ни налик онима за који су грађани сентиментално везани. С моста се сада силази на кров палате „Дунђерски”, а с преке стране је стаклена зграда Војвођанске банке која је уздигнута на високи плато. Не знам зашто се овде све ради нерационално, без правих анализа. Почиње се великим емоцијама, а завршава кичем – каже историчар уметности Весна Каравида из поменутог Завода, и додаје да се у овој кући још не зна на који се начин планира реконструкција, да ли се планира враћање моста на садашњој висини или размишља о целокупној реконструкцији амбијента, што би, можда, и имало неког смисла.

– Иначе ради се о просторно културно-историјској целини од великог значаја где се, у уређеним друштвима, не само обавезно питају за мишљење надлежни заводи, него такве институције имају и одлучујућу реч. Ако није било поверења у нас, могли су да се обрате заводима у Новом Саду и Београду – закључује Весна Каравида.

Тако се зрењанински, односно бечкеречки, Велики мост поново вратио на овдашњу јавну сцену, одакле је, кажу хроничари, мало када и одлазио.