Од снова никада не треба одустати

Један доктор ме је 1994. године питао шта желим да будем када порастем. Без имало размишљања мој одговор је био – доктор. Било му је чудно да дете од 12 година да тако прецизан одговор. До 2018. године та моја жеља није успевала да заживи. При једном сасвим опуштеном разговору са пријатељем, начела се ова тема. Он ми је дао ветар у леђа и ја сам пуном снагом кренула у остварење свог сна.

Сада је 2023. година и ја сам здравствени радник. И даље не одустајем од жеље да једног дана будем доктор. Али ако и не, у струци медицинске сестре техничара јесте можда највећа чар. Овде сам најближа људима. Највише могу да им помогнем. А сама увек могу да се едукујем даље. Не постоји ништа на овом свету што ме више испуњава него да мог пацијента, човека кога сам лечила, испратим гледајући му осмех или сузе радоснице када одлази кући. Чудно је то... Имати искуства са обе стране кревета. Знати како је заиста. И имати то знање и вољу и поред сопствених здравствених проблема бити ту уз друге људе и давати им део себе.

До наглог погоршања мог здравственог стања дошло је те 1994. године. У време инфлација и недостатка свега, једноставно смо знали да морамо да преживимо како знамо и умемо. Никада нисам осетила нити сада осећам као да ми нешто фали. Мислим да је човеку важно да у старту прихвати ситуацију каква јесте и настави са својим животом. Још упорније и јаче него до тада. Додуше, можда будемо некада мало спорији, али шта је важно – да корачамо.

Те 1994. године провела сам осам месеци у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој где сам после месец дана боравка на интензивној нези премештена са Института за мајку и дете. За тих осам месеци изгубила сам оба бубрега, слух, урађено ми је много интервенција и операција. Пропустила сам друго полугодиште у школи. Вратила сам се на стакленим ногама. И на истим таквим ногама држала сам се три године јер лекова за побољшање мог здравственог стања није било. Такође сам изгубила и све другаре. Друштво су ми правиле књиге.

Уследила је 1997. година, када ми је мој отац, најбољи на свету, несебично дао свој бубрег. Одмах након трансплантације имала сам осећај да се сунце својим најдивнијим сјајем пробило кроз дуги низ црних облака. Буквално сам сутрадан скочила на ноге, са 30 центиметара дугим резом, желећи целом свету да опишем тај тренутак светла. Те године постала сам још јача особа него што сам раније била. Па чак и све године које су ме чекале и сви могући и немогући проблеми од мене су начинили „челичну леди”. Бубрег је у мом организму опстао само годину дана. Прву годину средње школе сам завршила одлазећи из болнице у школу. Ретко сам излазила кући. Али била сам срећна без хемодијализе.

Ипак, од 1998. до данас на хроничном сам програму хемодијализе.

Све ове године на хемодијализи пратиле су разне компликације. Задњу фистулу сам 2011. године урадила у АКХ болници у Бечу. У Србији није било хирурга који је могао да је направи. Све је урађено о личном трошку.

На наговор сестре, 2008. године сам одлучила да одем на кастинг за емисију „Плесом до снова”. После неколико кастинга, изабрана сам за учествовање у овој емисији хуманитарног карактера. Имала сам три месеца свакодневног тренинга од по пет и више сати, чак и након дијализе. Играла сам за себе. За средства за трансплантацију у Бечу. У финалу сам била другопласирана. Али након неразумевања матичне државе за моје здравствено стање, новац освојен на овом такмичењу, који је требало да буде искоришћен за моју другу трансплантацију бубрега, потрошен је на креирање новог васкуларног приступа у АКХ у Бечу.

У децембру 2022. године завршила сам и обуку за медицинску сестру техничара на хемодијализи у КБЦ „Звездара” под будним оком главног техничара Миљана Илића. Дуги низ година радила сам на филмовима специјалне ефекте, шминку, (то радим и данас када имам времена), завршила сам курс глуме, бавила се и тиме. Појављивала сам се и у холивудским филмовима, турским, индијским... Тај дуги низ година живела сам за филм и његово стварање. То је један предиван свет ако знате да га живите на тај његов специфичан начин.

Не одустајте од себе и својих снова. Ми смо велика бића. Имамо велике моћи у себи. Свима желим да нађу ту моћ у себи и да крену напред с ветром у леђима ка својим сновима! Никада немојте мислити да је за нешто касно.

А ако се некада, неком приликом, негде успут сретнемо, пренећу вам део своје снаге. Раширићете своја крила и полетети брзо ка вашим сновима.