Мој Сенегал

Топао и пријатељски интониран напис господина Михајла Хаџи Павловића о Сенегалу, садржајан и интересантан, објављен 3. априла у рубрици Међу нама, заслужује признање и својом непосредношћу. Поздрављам га као неко ко је, на почетку своје дипломатске службе, боравио у Дакару од 1967. до пред крај 1970. године. Што се тиче текстова „Моја Африка” књижевника Растка Петровића, реч је о делу истинске уметничке сензибилности у посебном додиру с новом средином, али то би завређивало другачији осврт.

Могу да потврдим да сам и сам током боравка у Сенегалу сретао бројне Сенегалце и дружио се с њима, па био и сведок њиховог пријатељског и уважавајућег односа према нама. Дуги низ година, једном седмично, емитована је, на пример, получасовна емисија „A l’ecoute de la Yougoslavie” (у слободном преводу – „На слушању Југославије”), која је садржавала нашу музику и краће текстове.

Сенегал, значајна земља у западном делу афричког континента, добија у данашњем времену још истакнутију улогу. Пријатељска наклоњеност према нама има своју историју у временима Солунског фронта и касније, о чему пише и господин Павловић. Запажао сам како је позитивно гледано на однос несврстане Југославије и нас појединаца према земљама и људима из тзв. трећег света. Сам председник Л. С. Сенгор, свакако једна од најумнијих и најобразованијих личности Африке 20. века, показивао је то на више начина. Додуше, хладан однос званичног Београда према Првом светском фестивалу црначке уметности (Дакар 1965) захладнио је у наредних неколико година и међусобне односе. Успешан наступ фолклорног ансамбла „Танец” у Сенегалу 1968. и присуство председника Сенгора на гала представи у модерном националном театру, уз друге представнике владе и дипломатског кора, отворио је простор и ближој сарадњи која је резултовала и посетом Л. С. Сенгора нашој земљи наредних година. Иначе, тих је година и сам Сенгор, у погледу „трећег света” и несврставања изложио свој аналитички прилаз залажући се, између осталог, за терминолошку промену назива покрета. Уместо „несврставања” – „non-suivisme” (непраћење, у слободном преводу, уз одговарајућа аргументована објашњења).

Могу да додам и да сам у интензивним дружењима са Сенегалцима, новинарима, писцима, предузетницима и другима, наилазио на врло образоване саговорнике на многе теме и притом се уверавао у симпатије и поверење које су према нама показивали (размене породичних посета, присуство рођенданима, крштењима деце итд).

Владимир Станимировић,
Нови Београд