Пензионер међу првима уплатио помоћ за Арсиће

Поносни на најстарије читаоце „Политике”, с правом можемо да верујемо да емпатија и филантропија опстају у Србији на њиховим времешним плећима. Више пута су то показали позивањем наше редакције са жељом да помогну угроженим породицама о којима смо писали, нарочито када је реч о Србима, који упркос муци и трпљењу терора, опстају на Косову и Метохији. Такви гестови се не заборављају. Човекољубље је јуче показао наш деведесетпетогодишњи читалац из Вршца који је инсистирао на анонимности, јер не жели да привлачи пажњу јавности. Војвођански пензионер, чије име је познато редакцији, прочитао је у нашем листу причу о Драгану Арсићу из Грачанице, који нема брашна и хлеба, посла ни од куда и нема чиме да нахрани три непунолетне ћерке. Господским гласом, чилим и ведрим, као да године близу стоте не броји, наш читалац Вршчанин замолио је да га повежемо са Арсићима па да, кад, како је рекао, уједно иде до поште да подигне пензију, и за гладне девојчице из Грачанице уплати 10.000 динара.

„Немојте ми нипошто име помињати, мени та пажња не треба. Увек сам помагао када сам могао, нарочито избеглицама када су код нас били ратови. И пре три године када је држава пензионерима уплатила по 100 евра, одмах сам отишао и тај новац уплатио једном детету коме је био неопходан. Доста послова сам мењао, у младости сам био васпитач у две средње школе, а последњих двадесет година сам у служби за запошљавање радио на професионалној оријентацији ученика и стручном оспособљавању за фирме. Тога, на жалост, данас више нема. Коме год сам могао, помогао сам, водећи се тиме да ће и мени можда сутра неко затребати”, скромно је објаснио деведесетпетогодишњак веран „Политици”.

Уз огромну захвалност Драган Арсић је рекао да им је део новца већ легао на рачун захваљујући хуманисти Димитрију Марковићу, коме се обратио и који је одмах у кругу пријатеља из Бајине Баште скупио и уплатио прву туру помоћи од 60.000 динара. Арсиће је гануо и гест времешног Вршчанина.

„Иде Васкрсење Господа нашег, да није вас, празник не бисмо могли прославити. Нека вас Господ благослови. Није поента некоме стално пецати и доносити рибу, већ је поента купити му штап и научити га да пеца. Сада нам је овако, али знам да ће бити боље. Не мањка нам памети, радно смо способни. Проблем је место где живимо. Минималне су могућности за посао, нема ниједне фирме, фабрике, постоје само институције и за нас ту нема места. Али биће посла, говорим енглески, имам доста различитог радног искуства”, захвално је појаснио Драган Арсић.

Уз то је нагласио да он и супруга Дијана живе за то да од три ћерке начине нормалне, здраворазумске, емпатичне, вредне, добре и квалитетне особе које ће дати позитиван допринос нашем народу и нацији.

„Јесте изазов у овим временима, али не и немогућа мисија”, закључио је Арсић из Грачанице.