Penzioner među prvima uplatio pomoć za Arsiće

Ponosni na najstarije čitaoce „Politike”, s pravom možemo da verujemo da empatija i filantropija opstaju u Srbiji na njihovim vremešnim plećima. Više puta su to pokazali pozivanjem naše redakcije sa željom da pomognu ugroženim porodicama o kojima smo pisali, naročito kada je reč o Srbima, koji uprkos muci i trpljenju terora, opstaju na Kosovu i Metohiji. Takvi gestovi se ne zaboravljaju. Čovekoljublje je juče pokazao naš devedesetpetogodišnji čitalac iz Vršca koji je insistirao na anonimnosti, jer ne želi da privlači pažnju javnosti. Vojvođanski penzioner, čije ime je poznato redakciji, pročitao je u našem listu priču o Draganu Arsiću iz Gračanice, koji nema brašna i hleba, posla ni od kuda i nema čime da nahrani tri nepunoletne ćerke. Gospodskim glasom, čilim i vedrim, kao da godine blizu stote ne broji, naš čitalac Vrščanin zamolio je da ga povežemo sa Arsićima pa da, kad, kako je rekao, ujedno ide do pošte da podigne penziju, i za gladne devojčice iz Gračanice uplati 10.000 dinara.

„Nemojte mi nipošto ime pominjati, meni ta pažnja ne treba. Uvek sam pomagao kada sam mogao, naročito izbeglicama kada su kod nas bili ratovi. I pre tri godine kada je država penzionerima uplatila po 100 evra, odmah sam otišao i taj novac uplatio jednom detetu kome je bio neophodan. Dosta poslova sam menjao, u mladosti sam bio vaspitač u dve srednje škole, a poslednjih dvadeset godina sam u službi za zapošljavanje radio na profesionalnoj orijentaciji učenika i stručnom osposobljavanju za firme. Toga, na žalost, danas više nema. Kome god sam mogao, pomogao sam, vodeći se time da će i meni možda sutra neko zatrebati”, skromno je objasnio devedesetpetogodišnjak veran „Politici”.

Uz ogromnu zahvalnost Dragan Arsić je rekao da im je deo novca već legao na račun zahvaljujući humanisti Dimitriju Markoviću, kome se obratio i koji je odmah u krugu prijatelja iz Bajine Bašte skupio i uplatio prvu turu pomoći od 60.000 dinara. Arsiće je ganuo i gest vremešnog Vrščanina.

„Ide Vaskrsenje Gospoda našeg, da nije vas, praznik ne bismo mogli proslaviti. Neka vas Gospod blagoslovi. Nije poenta nekome stalno pecati i donositi ribu, već je poenta kupiti mu štap i naučiti ga da peca. Sada nam je ovako, ali znam da će biti bolje. Ne manjka nam pameti, radno smo sposobni. Problem je mesto gde živimo. Minimalne su mogućnosti za posao, nema nijedne firme, fabrike, postoje samo institucije i za nas tu nema mesta. Ali biće posla, govorim engleski, imam dosta različitog radnog iskustva”, zahvalno je pojasnio Dragan Arsić.

Uz to je naglasio da on i supruga Dijana žive za to da od tri ćerke načine normalne, zdravorazumske, empatične, vredne, dobre i kvalitetne osobe koje će dati pozitivan doprinos našem narodu i naciji.

„Jeste izazov u ovim vremenima, ali ne i nemoguća misija”, zaključio je Arsić iz Gračanice.