Како оженити принцезу

Да је српски језик тешко болестан, то не виде само они који не желе да виде. Данашњи начин живота и начин употребе језика чине да он има слабости и у сопственом метаболизму. Јер снага језика, која га јача и оздрављује, пре свега је у разговору. Данашњи човек, међутим, не разговара. Он само говори, или само слуша.

А свој велики допринос тој опасности даје, наравно, телевизија. Поред свих добрих страна које има, терање људи на пасивно гледање и слушање једна је од најлошијих. Телевизијски говор је један од преносилаца језичких болести. Иако се примећује настојање да се у том говору поправи разорени акценатски систем, и даље се из дана у дан понављају збуњујућа дикција и наглашавање везника. Ипак, борба против времена главно је зло телевизијског говора. Кад пред очима сваког репортера злокобно мрда сказаљка која му одбројава преостале секунде, онда нема другог избора него да избацује „непотребне” речи, прилоге, заменице и слично. Због те слабе отпорности појачани угризи „енглеских комараца” од српског језика праве својеврстан „србглески”. Уосталом, ко није приметио да је српски језик од „глаголског” постао „именички” језик. О томе лингвисти све знају. Али ко пита лингвисте? Додуше, доста давно о томе је писао један реномирани песник и академик, али се нико није осврнуо на његово упозорење, тако да је одустао од идеје да квариоцима језика каже „Ћераћемо се још”.

Ипак, скоро невероватно делује оно што се одавно редовно чује, и то не од „читача вести” који се боре с временом, већ у реномираним телевизијским серијама, које ауторски потписују или у њима глуме признати уметници. Реч је о бахатом игнорисању повратне заменице „се”. Никад више нећете чути да уморан човек каже „одмарам се”, већ само „сажето и модерно”: „одмарам”. Телевизија је на повратну заменицу први јуриш учинила још у серијама „Немањићи” и „Рањени орао”. И у једној и у другој више пута чуло се „одмарам” уместо „одмарам се”. Али још ружније је деловало кад редом сваки од Немањића каже шта намерава: он ће „оженити принцезу”, уместо „оженити се принцезом”.

Данас је, нажалост, одсуство повратне заменице постало једини „правилан” начин одласка у сватове. Па кад ускоро неко од модерних телевизиста „случајно” отвори књигу и види стих „Кад се жени српски цар Стјепане” у чуду ће се запитати: „Па како је могао самог себе да ожени?” А тек оне некада уобичајене вести да је „отац оженио сина” или „деда оженио унука”? Е, о томе не могу ни да размишљам.

Можда некоме ово личи на безазлене лапсусе, али није. Реч је о буквалном „препеву” конструкција из енглеског језика, којима се сакати и тихо унеповрат одлази читава једна самобитна конструкција српског језика, а то је употреба повратне заменице. Ове грешке се примете тек кад буде касно. Тако ће полако нестати и повратне заменице, па ова, па она особеност српског језика. А све уз лагодно одмахивање: „Па данас се тако говори. Оно раније је превазиђено.” Подсећа то на својевремена одмахивања моћних „новокомпонованих народњака”: „Ова нова музика је данас модерна. Изворна музика је превазиђена”.

Доситеј, кога будући средњошколци и не препознају на слици (наравно, кад човек нема свој профил на друштвеним мрежама), данас би вероватно рекао: Лекторе, лекторе, телевизијо моја, а не рекламе и прапорце!

Јово Кнежевић,

дечји писац