Катарзична школа антифашизма

Драма „Наш разред” Тадеуша Слобођанека, коју је српска публика раније имала прилике да види у неколико сценских тумачења, од Литванског националног театра на Битефу, до сарајевског Камерног театра 55 на фестивалу Нови тврђава театар у Чортановцима, историјска је, политичка и мелодрамска епопеја раскошних значења. Компонована од четрнаест сцена-лекција, радња се протеже на седамдесетак година, од предвечерја Другог светског рата до почетка овог века, а прати животе десет ученика, Јевреја и Пољака, једног разреда школе у Пољској. Инспирисана стварним догађајима, масакром у месту Једвабне, 1941. године, када су Пољаци спалили хиљаду и шест стотина живих Јевреја, Слобођанек вишезначно истражује односе између злочинаца и жртви, одговорности и кривице, као и природу зла и агресије, али и безусловне љубави. Безумност мржње и насиља над дојучерашњим пријатељима, у служби покоравања систему, свевремена је људска језа, у непрестаној приправности да се опет и изнова разлије на друштвеној позорници.

У постављању ове драме на сцени Народног позоришта у Београду, редитељка Татјана Мандић Ригонат успешно је уобличила стилизовано поетску представу слојевите осећајности. На позорници која представља разред, са низом клупа, мердевина и таблом у позадини, живописно се стварају и руше младалачки снови. На почетку дражесно раздрагани, невина деца из којих се излива бујан живот, са ударцима бичева стварности постепено ће губити радост постајући суморне олупине и бледи духови (сценограф Бранко Хојник, костимограф Ивана Васић, сценски покрет Игор Коруга).

Разоружавајућа жестина игре младих глумаца кључан је фактор успеха представе. Душан Матејић изражајно приказује Абрама који је отишао у Америку пре почетка прогона, одакле се суочава са болом сазнања о ужасима од којих се спасао физички, али не и емотивно. Вучић Перовић је Ришек, гласноговорник мржње према јеврејским друговима из клупа, дијаболичан је и сирово продоран у чињењу неразумног зла, у чему му несебично помажу Зигмунт (Петар Стругар) и Хењек (Данило Лончаревић). Јелена Благојевић дирљиво обликује трагичност Доре, удате за Менахема (Јован Јовановић), а ипак непрестано саме, остављене да се сналази како зна и уме у изазовима материнства. Њена самоћа постаје нарочито трауматична са почетком терора, када глумица веродостојно представља сложен сплет осећања, немоћ и бол понижене и силоване жене, али и амбивалентно осећање задовољства у патњи. Након смрти, она остаје на сцени, у белој хаљини, као утвара, или као стална, неизбрисива сенка злочинаца, што се може тумачити као отелотворење њихове кривице, али и поетски и метафизички одраз заједништва живих и мртвих. Сузана Лукић такође сугестивно приказује страдање Рахелке, прекрштене у Маријану, која је физички преживела избеглиштво, али је постала крхотина бића, као и њен супруг Владек (Недим Незировић). Нина Нешковић је Зоха, која носи кривицу због несупротстављања злу, јер је затворила очи пред вапајима за помоћ малтретиране Доре, умирујући савест сумњивим аргументом да ништа није могло да се уради.

Позорница у свом средњем делу улази дубље у простор публике, где се у великој мери извршавају злочини, између осталог брутално мучење и убијање скоро нагог, згрченог, дрхтуравог Јакуба Каца (Драган Секулић). Тај просценијум се може тумачити као симболички продор у наш свет, стваран свет, где нисмо само удаљени гледаоци неких историјских зверстава, већ део опипљивог масакра који је и наша одговорност. Другим речима, од последица злочина се не може побећи, они имају готово опипљиво место у нашој свести.

Важан део представе је и музика која се уживо изводи, а она често има смисао контраста према хорорима стварности. Топле, миле и лепршаве мелодије клавира, кларинета, виолине и хармонике, успостављају простор утехе, а могу се разумети и као израз идеје да је лепоту духа могуће наћи и у сваком паклу (композитор Ирена Драговић, музичари Владимир Гурбај, Никола Драговић, Иван Мирковић). Глумци у више наврата изводе и хорске песме које имају сличан смисао, али и распаљивију сценску снагу, због жестине колективних гласова. То је нарочито ефектно изражено на крају, када група опчињавајуће пева „Молитву Франсоа Вијона” Булата Окуџаве. Она моћно поентира ову хуманистичку епопеју која доказује да се истина не може закопати, да ће злочини бити кажњени, на овом или на оном свету.