Katarzična škola antifašizma

Drama „Naš razred” Tadeuša Slobođaneka, koju je srpska publika ranije imala prilike da vidi u nekoliko scenskih tumačenja, od Litvanskog nacionalnog teatra na Bitefu, do sarajevskog Kamernog teatra 55 na festivalu Novi tvrđava teatar u Čortanovcima, istorijska je, politička i melodramska epopeja raskošnih značenja. Komponovana od četrnaest scena-lekcija, radnja se proteže na sedamdesetak godina, od predvečerja Drugog svetskog rata do početka ovog veka, a prati živote deset učenika, Jevreja i Poljaka, jednog razreda škole u Poljskoj. Inspirisana stvarnim događajima, masakrom u mestu Jedvabne, 1941. godine, kada su Poljaci spalili hiljadu i šest stotina živih Jevreja, Slobođanek višeznačno istražuje odnose između zločinaca i žrtvi, odgovornosti i krivice, kao i prirodu zla i agresije, ali i bezuslovne ljubavi. Bezumnost mržnje i nasilja nad dojučerašnjim prijateljima, u službi pokoravanja sistemu, svevremena je ljudska jeza, u neprestanoj pripravnosti da se opet i iznova razlije na društvenoj pozornici.

U postavljanju ove drame na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, rediteljka Tatjana Mandić Rigonat uspešno je uobličila stilizovano poetsku predstavu slojevite osećajnosti. Na pozornici koja predstavlja razred, sa nizom klupa, merdevina i tablom u pozadini, živopisno se stvaraju i ruše mladalački snovi. Na početku dražesno razdragani, nevina deca iz kojih se izliva bujan život, sa udarcima bičeva stvarnosti postepeno će gubiti radost postajući sumorne olupine i bledi duhovi (scenograf Branko Hojnik, kostimograf Ivana Vasić, scenski pokret Igor Koruga).

Razoružavajuća žestina igre mladih glumaca ključan je faktor uspeha predstave. Dušan Matejić izražajno prikazuje Abrama koji je otišao u Ameriku pre početka progona, odakle se suočava sa bolom saznanja o užasima od kojih se spasao fizički, ali ne i emotivno. Vučić Perović je Rišek, glasnogovornik mržnje prema jevrejskim drugovima iz klupa, dijaboličan je i sirovo prodoran u činjenju nerazumnog zla, u čemu mu nesebično pomažu Zigmunt (Petar Strugar) i Henjek (Danilo Lončarević). Jelena Blagojević dirljivo oblikuje tragičnost Dore, udate za Menahema (Jovan Jovanović), a ipak neprestano same, ostavljene da se snalazi kako zna i ume u izazovima materinstva. Njena samoća postaje naročito traumatična sa početkom terora, kada glumica verodostojno predstavlja složen splet osećanja, nemoć i bol ponižene i silovane žene, ali i ambivalentno osećanje zadovoljstva u patnji. Nakon smrti, ona ostaje na sceni, u beloj haljini, kao utvara, ili kao stalna, neizbrisiva senka zločinaca, što se može tumačiti kao otelotvorenje njihove krivice, ali i poetski i metafizički odraz zajedništva živih i mrtvih. Suzana Lukić takođe sugestivno prikazuje stradanje Rahelke, prekrštene u Marijanu, koja je fizički preživela izbeglištvo, ali je postala krhotina bića, kao i njen suprug Vladek (Nedim Nezirović). Nina Nešković je Zoha, koja nosi krivicu zbog nesuprotstavljanja zlu, jer je zatvorila oči pred vapajima za pomoć maltretirane Dore, umirujući savest sumnjivim argumentom da ništa nije moglo da se uradi.

Pozornica u svom srednjem delu ulazi dublje u prostor publike, gde se u velikoj meri izvršavaju zločini, između ostalog brutalno mučenje i ubijanje skoro nagog, zgrčenog, drhturavog Jakuba Kaca (Dragan Sekulić). Taj proscenijum se može tumačiti kao simbolički prodor u naš svet, stvaran svet, gde nismo samo udaljeni gledaoci nekih istorijskih zverstava, već deo opipljivog masakra koji je i naša odgovornost. Drugim rečima, od posledica zločina se ne može pobeći, oni imaju gotovo opipljivo mesto u našoj svesti.

Važan deo predstave je i muzika koja se uživo izvodi, a ona često ima smisao kontrasta prema hororima stvarnosti. Tople, mile i lepršave melodije klavira, klarineta, violine i harmonike, uspostavljaju prostor utehe, a mogu se razumeti i kao izraz ideje da je lepotu duha moguće naći i u svakom paklu (kompozitor Irena Dragović, muzičari Vladimir Gurbaj, Nikola Dragović, Ivan Mirković). Glumci u više navrata izvode i horske pesme koje imaju sličan smisao, ali i raspaljiviju scensku snagu, zbog žestine kolektivnih glasova. To je naročito efektno izraženo na kraju, kada grupa opčinjavajuće peva „Molitvu Fransoa Vijona” Bulata Okudžave. Ona moćno poentira ovu humanističku epopeju koja dokazuje da se istina ne može zakopati, da će zločini biti kažnjeni, na ovom ili na onom svetu.