Обнова „културног рата”

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, септембра – Треба ли упражњавати секс пре пунолетства и пре брака уопште? Да ли је за избегавање нежељене трудноће боље похађати часове сексуалног образовања или се заклети на уздржавање од полних односа? Ако тинејџерка остане у другом стању, да ли је пожељније да трудноћу прекине или да постане малолетна мајка?

Оваквим питањима Американци бомбардују једни друге, данас још више него обично. Нови повод су нашли у чињеници да се у те недоумице око васпитачког курса, наједном уплела политика, која их је толико усковитлала да би од одговора на њих могло да зависи ко ће завладати суперсилом.

Трудноћа 17-годишње кћерке републиканске потпредседничке кандидаткиње Саре Пејлин испоставља се, наиме, као интригантнији изазов овдашњем менталитету од многих других искушења. Једни критикују гувернерку Аљаске да је њен конзервативизам пао на мајчинском испиту, други је хвале што је подржала дете да роди дете, а не да побаци, а понајмање је, судећи по медијима, оних који позивају на поштовање приватности.

Појачана препуцавања

Америка опет запада у специфичан облик „грађанског хладног рата” званог „културни рат” – мисле поједини хроничари. Под тим подразумевају свеколике облике трзавица око поретка вредности у појединачном и колективном духу и телу.

За разлику од „сукоба цивилизација”, како је Семјуел Хантингтон назвао оружане обрачуне међу припадницима различитих система вредности, културни рат је „меки” сукоб унутар исте цивилизације. Карактеристичан – по

низу дисквалификовања ближњих због неслагања око квалитета живота, на широком простору где се сучељавају практиковања приватних склоности и тежње да се оне прописима разврстају на пожељне и непожељне, па и на допуштене и забрањене.

Распаљен сада изборним страстима, испољава се појачаним препуцавањима, нарочито око односа према нежељеној трудноћи, абортусу, употреби средстава за контрацепцију, сексуалном (не)образовању, захтевима за склапање хомосексуалних бракова, ношењу оружја, теоријама о настанку света, дарвинизму у школским програмима, праву на приватност и јавност, обичајима у малим и великим градовима, као и према дозама утицаја религије, штампе, интернетске комуникације, па и холивудске продукције и других „неодољивости” – на „здравље нације”. Неко време се чинило да су таква гложења превазиђена, али су само била у запећку да би опет, поводом другог стања малолетне Бристол Пејлин, избила на површину – изјавио је листу „Политика” Џејмс Дејвидсон Хантер, социолог на Универзитета Вирџинија, који је почетком прошле деценије „увео” термин „културни рат” у овдашњи политички оптицај.

Културни рат је одраз реалних подела у нашем друштву – додаје Роб Бостон, аналитичар непартијске организације Уједињени Американци за одвојеност цркве и државе. Усред полемика о изазовима безбедности, текућим оружаним интервенцијама, економским посртањима и паду међународног имиџа САД – поново се „отворио простор” и за „културни рат”, примећује и Мајкл Кромарти из вашингтонског конзервативног Центра за морал и јавну политику.

Такав „простор” био је „попуњен” и на сцени и око ње, приликом овонедељне изборне конвенције Републиканске партије. „Они треба да се стиде сами себе” – ускликнуо је Гари Бауер, један од лидера неоконзервативаца, показујући на просторију медијских извештача. Његови истомишљеници су у више наврата и са говорнице замерали штампи да „левичари”, да је пристрасна у прилог ривалским демократама, да безразложно „напада” Сару Пејлин. Једна од њихових присталица, водитељка радио-емисије, при том је оптужила колеге другачијег виђења да су против Саре зато што она „оличава све што они мрзе – предност живота (против побачаја), велику породицу (петоро деце), лов, патриотизам, ношење оружја, борбу против корупције либерала”…

Неподесно и „подесно” 

Репортери су наставили да раде свој посао, откривајући републиканцима неугодне детаље. Констатовали су, уз остало, да је на конвенцији био рекордно мали број – црнаца и Латиноса (грађана пореклом из Латинске Америке). На том скупу је међу 2.380 делегата регистровано само 36 црнаца и око пет процената Латиноса – известио је „Вашингтон пост”. А што увелико одудара од њихове заступљености у становништву, где је првих 12,4 а других 14,8 одсто.

Није ли и таква диспропорција – облик „културног рата”, запитали су се посматрачи. Знамо да међу мањинама губимо (Барак Обама међу припадницима своје црне расе, према анкетама, води испред Џона Мекејна са 88:7 одсто) па смо се оријентисали на задобијање већине (белачке) – поручивали су републикански стратези, сугеришући да је истањена мултикултуралност на њиховом скупу само последица изборних „објективних околности”.

Могу ли неподесне чињенице да доведу до „подесних” резултата – такође је једна од чарки „културног рата”. Уверивши већину бирача да предњачи у моралним, поготово верским, вредностима, Џорџ Буш је пре четири године себи обезбедио реизбор, иако је установљено да је неосновано напао Ирак. Остаје да се види да ли „културни рат” опет може да превагне, па да се, на пример, однос према нежељеном другом стању испостави као разлог за, мање-више, одржавање постојећег стања. Упркос чињеници – да већина овдашњих испитаника оцењује да им се „држава сада креће у погрешном правцу”…