Неопходна српска школа спорта

Jош у време оне велике Југославије говорили смо да смо мала земља. Сада смо још мања, али кад је спорт у питању прохтеви су нам, изгледа, већи него у оно доба.

Волели смо ми и раније златне медаље. Ипак, то нам није сметало да се радујемо и колајнама мањег сјаја. А и кад их није било некако смо то спортскије подносили него сада.

Олимпијске игре су најбоља прилика за подвлачење црте. То је такмичење на коме све земље света у исто време и на исто место пошаљу, изузев у фудбалу, све најбоље што имају, па „ту је Родос, ту скочи”.

Чему можемо да се надамо од нашег спорта и шта бисмо могли да урадимо да нас у тој области огреје сунце? Одговор на та питања смо потражили од председника Савеза тренера Србије Ненада Манојловића, који спорт зна са свих страна пошто је као ватерполиста освајао Куп шампиона с Партизаном, као тренер радио с најмлађима, а прославио се као селектор наше репрезентације. За пет година (2000-2004) колико ју је водио никада се с највећих такмичења (олимпијске игре, светска и европска првенства) није вратио празних руку. 

У каквом је положају сада наш спорт, посебно екипни?

Све оно што се дешава у друштву има непосредан утицај и на спорт. Не можемо да га ставимо у машину за прање и извучемо га чистог. Кад га упоређујемо с друштвом треба да се има у виду да су у спорту квалитет и резултати рада видљиви, јер се сваке године проверавају на разним такмичењима, док у другим делатностима то није ни тако видљиво, ни тако лако проверљиво. Резултат, наравно, не мора да буде последица овогодишњег рада, али, ипак може да се прати.

Да ли целокупан спорт доживљава исту судбину или неки његови делови више трпе?

Најзаштићенији је врхунски спорт пошто су нам најбољи играчи отишли у иностранство, где су обезбедили професионалну егзистенцију. Срећа је што имају вољу и жељу да се одазову нашим позивима, па смо могли да састављамо репрезентацију заиста од најбољих. Најтежи ударац су претрпела домаћа првенства у свим екипним спортовима, која су далеко од некадашњих. Понегде имамо лажне представе о квалитету како би се обезбедила средства за такмичење у локалним срединама или држави. У данашњим лигама нема реалног сагледавања. Ипак, такозвана транзиција је највише погодила спортске школе.

Како се то одражава?

Спортске школе су изузетно погођене комерцијализацијом, која је, у нашим условима, реалност. Међутим, постојећи систем морају критички да сагледају и клубови и савези. Много тога зависи од државе, односно од циљева које она постави пред спорт. Потом можемо ми, који смо били или јесмо учесници у раду у спорту, да постављамо смернице за развој и кретање спорта, стратешки развој, обуку тренера, системе такмичења не само у сениорским категоријама, него и у млађим, услове рада, спортске школе и њихову стандардизацију...

Од чега би требало да се почне?

Много је узајамно повезаних ствари. На пример, за успешну спортску школу су неопходни стручни кадрови, с лиценцом, којима треба обезбедити услове. Мора да се направи технолошко-организациона шема и све остало што би држало струку. Као што одласци играча у иностранство утичу на домаћи спорт, тако је и са одласцима тренера. Негативан утицај имају неадекватна политика и поставка система у спорту, у обуци тренера и концепцији за препознатљиву игру у нашим спортским школама.

Како стојимо с талентима?

База из које смо црпели играче је смањена, јер је смањена и територија наше земље, па је и квалитет такмичења и у млађим и у сениорским категоријама знатно снижен. Зато морамо да подигнемо рад с млађим категоријама, да омасовимо базу, да до квалитетнијих играча дођемо преко стабилније и модерније организационе шеме клубова и савеза. Потпуно се морају стандардизовати системи рада у спортским школама и да се квалитетније повеже рад у клупским спортским школама с радом с млађим категоријама у савезу, да се квалитет контролише. Базична селекција је врло битна.

Какви су сада проблеми?

Појављују се разни притисци. На пример, да би се оправдао рад постављају се погрешни циљеви с млађим категоријама, због чега губимо и врло талентовану децу. Чак и код најмлађих категорија се траже резултати да би се оправдала уложена средства. Резултат је прихватљив као значајно методолошко средство у обуци и васпитавању младих играча, који се кроз такмичење мотивишу и омогућава им се да се усавршавају, да испробају своје могућности. Уместо тога разним тактикама се прикривају слабе ствари играча и тима, а искоришћавају се слабости противника. У обуци младих играча резултат није суштински циљ, него да науче одређене вештине у зависности од узраста да бисмо дошли до новог играча и игре која је особеност наше спортске школе. Није успостављена добра конекција између спортских школа и савеза по питању програма методологије, технологије, одређене концепције игре...

Каква је ситуација с осталим кадровима?

Спортских радника је доста, али нису укључени на прави начин у рад клубова и савеза и вероватно ће временом морати да дође до промена и у скупштинама и одборима, у целој шеми и раду спортских организација. Врхунски спорт поред улоге промотора саме државе, треба да послужи и за неговање правих вредности што би нам помогло да се изборимо за што већу масовност у спорту. Поред државе врло је важно адекватно позиционирање и Олимпијског комитета Србије. Такође и Републичког завода за спорт, коме треба да се врати углед, за шта се залаже Министарство омладине и спорта, па Факултета спорта и физичког васпитања.

Има ли примера који наговештавају да може боље?

Повратак Душана Ивковића улива наду и мислим да се то већ види на утакмицама наше кошаркашке репрезентације. Изгледа да је већ почео селекцију за олимпијски циклус. Због мале базе струка постаје све значајнија и треба да се докаже кроз селекцију и рад с млађим категоријама. На пример, кроз кампове за најмлађе, па кампове за одређене позиције у тиму, затим кампове за обучавање одређеним техникама које се не раде или се неправилно раде у клубовима с млађим играчима, онда кампови за одређене техничко-тактичке варијанте које се не уче у клубовима или су запостављене, могу да се праве кампови за исправљање слабости код селектираних играча...

Иван Цветковић

------------------------------------------------

Југословенска школа

У јулу, на Европском првенству у Малаги (Шпанија) међу прве четири репрезентације чак три су биле из некадашњих југословенских република (Црна Гора прва, Србија друга и Хрватска четврта). То је била још једна прилика да се с поносом истакне „наша школа ватерпола”. Слично се, од прилике до прилике, говорило и кад су други спортови у питању.

– Та спортска школа нигде није формирана до краја. Одређене карактеристике су постојале, а зависила је од појединаца који су радили при савезима. Временом су се неке ствари губиле, на шта су утицале и промене кроз које смо сви пролазили, – каже Ненад Манојловић. – Садашње наше спортске школе не дају знање за практичну примену одмах по завршетку школовања. Зато се осећа огроман недостатак квалитетног тренерског кадра који би био школован по основама које би биле постављене у темељ наше школе спорта. Да се то поправи неопходна је специјализација у савезу.