Држава мало улаже у спорт

Први пут од 1960. године наши кошаркаши нису били учесници Олимпијских игара „својом вољом”. Због санкција Уједињених Нација пропустили смо турнир у Барселони 1992, а за Пекинг се нисмо квалификовали. Кошарка, која нам је донела шест олимпијских одличја, (по једна златна и бронзана и четири сребрне), последња је упала у клопку друштвене транзиције после распада Југославије, мада се мислило да ће је мимоићи. Прослављени репрезентативац Жарко Паспаљ, освајач две сребрне олимпијске медаље, државу сматра најодговорнијом за стање у спорту.

– Држава и кроз спорт мора да покаже колико јој је стало до грађана. Декларативно, сви спортисти воле своју земљу, међутим не видим да постоји повратна реакција. Зато не треба да чуде само три медаље из Пекинга, од којих су Чавићева и Ђоковићева ван система финансирања. Да је постојала јасна жеља државе за јаким спортом имали бисмо и добар концепт финансирања и резултате. Више не смемо да се заваравамо. Новац је уз инфраструктуру и јаку базу приоритет у стварању шампиона и резултата. Уместо добрих спортских закона и стратегија ми и даље функционишемо по принципу „штапа и канапа”. Живео сам дуго у Грчкој у и знам колико су уложили пара и рада у развој спорта, посебно индивидуалног, много пре него што су добили Игре. Резултат је био просто невероватан, освојили су у Атини 16 медаља и направили темељ за много година унапред. Међутим, никада ме нико неће убедити да су Грци талентованији од нас.

Бивши кошаркашки ас истиче да је дневна политика разорила спорт:

– Није тајна да се министарства, односно ресурси, деле по политичкој припадности, што је врло лош концепт за било који сегмент друштва. Да бисмо стигли на завидан ниво комуникације, поштовања и одлучивања потребна је много већа политичка зрелост и да препознатљиву српску бахатост ставимо у други план. Нашем спорту недостају добри закони и стратегија који ће бити „закон” за сваку власт. Не можемо да очекујемо бољитак ни у спорту када свака власт ради и мења шта хоће. Време је да разум и струка уступе место импровизацији и политиканству.

Многи виде у приватизацији спасоносну формулу за српски спорт. Жарко Паспаљ се противи овој идеји.

– Када неко помене приватизацију у спорту прво помислим на Партизан и Црвену звезду који су стожери проблема приватизације. Ове две институције је немогуће приватизовати јер не постоје принципи и критеријуми по којима то може да се уради. Партизан и Звезда би требало да функционишу по узору на велике шпанске клубове и њихове секције. Да сами финансирају своје потребе , а да држава има удео и контролише људе који их воде. Они који се залажу за приватизацију углавном желе да се она обави по принципу друштвених предузећа у последњих десет година која су продата у бесцење. Партизан и Црвена звезда никад више не би били гиганти.

Паспаљ је у једном периоду био менаџер кошаркашке репрезентације (на позив Жељка Обрадовића) и имао прилику да јасно сагледа узроке пропадања нашег најтрофејнијег спорта.

– Мислио сам да ће кошарка остати ван лоших политичких и економских дешавања јер се држала на принципима и вредностима из претходног периода. Када су морали да се повуку људи који су то носили доживели смо катастрофу, највише на пољу међуљудских односа Од 2002. године када нам је Бог подарио ону златну медаљу у Индијанаполису почело је да се назире какво нам време долази, да ствари нису добре и да се тешко контролишу. На Играма у Атини и Европском шампионату у нашој земљи доживели смо крах из добро познатих разлога који нису само кошаркашки. Променио се однос према земљи, репрезентацији и саиграчима. Сада нас очекује тежак пут да се прикључимо водећим земљама – истакао је Жарко Паспаљ.