Савети Зигијевог дресера за васпитање пса

Највернијег човековог пријатеља треба бирати спрам карактера, афинитета и могућности. Не можемо узети пса само зато што мало дете у породици хоће да га има, наводи Радојевић

Нови Сад – Службени пас Зиги, који је у фебруару са својим вођом и дресером Милијем Радојевићем из Новог Сада био део државног тима за спасавање из рушевина катастрофалног земљотреса у Турској, ужива у пролећним данима и пензији у коју је заслужено отишао. Недавно је био гост на изложби паса мешанаца у Лиманском парку, где је показао шта значи бити лепо васпитан пас. Извео је трикове у делу смотре посвећене сениорима, са поднасловом „Не питај ме за године”.

„Зиги је у пензији, код мене је и даље, ужива у првом сунцу, понекад залаје на мачке, а ја сам у потрази за новим псом за спасилачки тим. Најбоље би било да то буде Зигијев потомак. Такви пси могу да живе и 13-14 година, а њему је девет. Тако да овог пролећа радимо мало и на томе”, каже за „Политику” Радојевић, новосадски ватрогасац-спасилац.

С обзиром на искуство са Зигијем, али и другим псима, он прича да је прво и основно код васпитања кућних љубимаца однос човек – пас.

„Мора да постоји разлика, не може ту бити никакве једнакости, у смислу да пас има сва права и да му се све дозволи, јер онда постаје доминантан, алфа, намеће се, а ту настаје узрок проблема”, каже Радојевић.

Саветује да рад са псом треба почети док је још штене. По правилу, оно долази код власника након што је три месеца провело код мајке. „Јесте то све слатко и лепо, кучићи су такви, али одмах треба кренути са учењем, треба са њима радити на понашању и поверењу”, истиче он.

Најбоље је да пас одговара власнику по темпераменту, карактеру, могућностима и условима које човек може да му пружи, наводи и објашњава да ако власник не може у шетње, не би требало да узме темпераментног, активног љубимца, већ сталоженијег и смиренијег, коме треба можда више љубави него активности.

„Дакле, бирати спрам карактера, афинитета и могућности, то су основне и везане ствари за одабир. Не можемо узети пса само зато што мало дете у породици хоће да га има. Ствар је комплекснија и захтева пажњу и бригу, понекад 10-15 година. Нажалост, има тога да један дан волим пса, а другог дана га не волим и дајем даље”, наводи Радојевић.

Он истиче да је основно градити ауторитет, а да се то у односу на ову животињу, због њеног нагона за јелом, најбоље постиже храном, али да исто тако постоји нагон за игром и ловом, те да се уз помоћ тога њихово понашање доводи у одређене границе. Храна је награда и мора да се заслужи, а у игрању и шетњи, саветује Зигијев дресер, никад не треба дозволити да пас намеће своју вољу него је човек тај који одређује време и начин за такве активности.

Његов Зиги је иначе белгијски овчар, малиноа, снажан и великих груди.

„Не мислим да су велики пси само за велике људе, треба да се васпитавају од штенета и поштују законске обавезе око поводника и корпе за њушку. Нема агресивних паса, него оних који својим деловањем могу да направе неку штету. Већи пас значи и већа вилица и већи зуби. Дакле – корпа и поводац у шетњи, сем у ограђеним парковима за псе, да би се и ризик свео на минимум”, истиче Радојевић.

Многи сматрају да нема лоших паса него лоших газда, али наш саговорник воли да каже како лоших власника има, али да код паса, слично као код људи, постоје наследне особине, гени, па ни дресура некад не може да промени карактер, већ је потребан стални надзор.

Сматра да би добар начин за смањење ризика од напада паса на људе било увођење обавезне обуке за власнике. Такође, не мисли да је идеја о опорезивању свих власника паса нешто што би допринело добробити животиња, за које би од тог новца, према истој замисли, били грађени азили за псе-луталице.

„Напротив, уверен сам да би то довело до још већег напуштања паса. Питање је и где би тај новац завршио. Једино би можда дало ефекта то да власници о личном трошку прођу обавезну обуку за оне псе који својим деловањем могу направити већу штету”, каже Мили Радојевић.