Жеља за повратком јача од страха

Ђаковица и ја. То је исто као када се девојка заљуби у момка, па не може да живи без њега. Е тако сам ја заљубљена у моју Ђаковицу и не могу да живим нигде другде. Не кајем се што сам се вратила, прича у једном даху за „Политику” прва српска повратница у овом граду Драгица Гашић. Живела је у избеглиштву дуже од две деценије, а у јуну ће се навршити две године откако се вратила. Њена свакодневица саткана је од притиска и претњи локалних Албанаца, али се не плаши.

„Страх ме је само да се нико од Срба неће вратити. Волела бих да наши дођу и да имам друштво”, каже и додаје да је захвална државном руководству и Канцеларији за Косово и Метохију. Долазили би код мене и чешће, директор Петковић, каже она, али спречавају их у томе на све начине. Прича о њеној жељи за повратком само је једна у низу о судбини расељених Срба с КиМ. Наиме, много је душа које данас, 24 године након окончања сукоба, живе далеко од свог огњишта и жуде за повратком.

После масовног протеривања неалбанског становништва с КиМ 1999. године, држава је збринула више од 240.000 интерно расељених. То је најугроженија расељеничка популација у Европи, а међународна заједница није адекватно третирала њихов повратак. На КиМ, упркос присуству међународне заједнице, вратило се свега 1,9 одсто прогнаних. На путу повратника, као што сви знамо, много је препрека. Највећи број њих не може да оствари приступ својим правима. Одрживи повратак, како наводе, остварен је у руралним срединама у општинама Пећ, Исток, Клина, Призрен, Ново Брдо, Приштина (Грачаница), Гњилане, Косовска Каменица, Ораховац, Гора и Штрпце. Званични подаци не обећавају, али жеља за повратком често је јача од страха.

Свесни су тога и непријатељски настројени Албанци. Зато, уз подршку локалних власти, чине све како би обесхрабрили Србе који желе да се врате. Кључне препреке за повратак, како истичу из Канцеларије за КиМ, представљају непостојање владавине права, адекватног безбедносног окружења и воље примајуће заједнице. Познато је да су повратници и њихова имовина на мети напада. Скрнави се српско верско и културно наслеђе. Оруђе привремених приштинских власти у борби против повратника су политички мотивисани кривични поступци против Срба. А према подацима Канцеларије за КиМ, после 1999, више од 50.000 људи остало је без посла. Изгубљени су економски ресурси, наводе, због мононационалне приватизације најважнијих привредних субјеката.

Систематско узурпирање и уништавање напуштене имовине Срба и неалбанског становништва и даље траје. „Пред Косовском агенцијом за имовину, сада Косовском агенцијом за верификацију и поређење имовине, налази се око 40.000 захтева за повраћај узурпиране имовине, од чега је око 97 одсто поднето од стране српског и неалбанског живља. И даље није могуће остварити право на одштету над уништеном или оштећеном имовином. Укупно 18.365 тужби зa накнаду штете за уништену и оштећену имовину прeдaтo je судoвимa нa КиМ, међутим, судови су се проглашавали ненадлежним. Посебан проблем представља и неизвршавање судских одлука донетих у корист интерно расељених”, наводе из Канцеларије за КиМ.

На мапи јужне српске покрајине постоје места која су забрањена за Србе. Из Канцеларије за КиМ објашњавају да је реч о локацијама где је немогуће или веома тешко организовати чак и посете повратника. А људи изражавају жељу да се врате у Горње Неродимље, Ђаковицу, Лоћане, Дечане, Грабаницу, Којловицу, Словиње, Кијево, Дворане, Зојић, Лешане, Мушутиште. Додаје се да је повратак у урбане средине потпуно онемогућен, а да се највише људи вратило самостално у рурална подручја. Они већином зависе од подршке наше државе, а безбедност је отежавајућа околност и једна од главних препрека повратку. У местима Српски Бабуш, Догановић, Сазлија, Софтовић (општина Гњилане), Дољак, Штитарице , Ново Село, Мађунско, Свињаре( Митровица), Опрашке, Бабиће, Лазовић Махала (Пећ), Добри Дуб, Горње Добрево (Приштина), Доња Србица, Зочиште (Призрен), Подгорце, Живињане у Витини, како кажу из Канцеларије за КиМ, услови за одрживи повратак не постоје. Постоје уништене и напуштене куће повратника.