Васкрс међународне владавине права је могућ

Избором истакнутих правника, који се ускоро очекује у Народној скупштини, Србија ће завршити другу фазу реформе правосуђа, а трећа фаза започиње оног тренутка када буду конституисани нови сазиви Високог савета судства (ВСС) и Високог савета тужилаштва (ВСТ). Упоредо са унапређењем свог правосуђа, наша земља је суочена са кризом владавине права на глобалном нивоу.

О овим темама разговарамо са др Владаном Петровим, редовним професором уставног права на Правном факултету Универзитета у Београду, који је и судија Уставног суда Србије и члан Венецијанске комисије.

Учествовали сте у изради уставних амандмана у области правосуђа и изменама правосудних закона. Да ли сте задовољни оним што је до сада урађено? Има ли нечега што је потребно мењати и поправљати „у ходу”?

За рад на писању правосудних закона предложио сам Министарству правде колеге из Института за упоредно право у Београду, докторе права, који су афирмацију стекли у радној групи за израду уставних амандмана. Задовољан сам што су наука и струка у овом процесу имали важну улогу. Темељ независног судства постављен је уставним амандманима, а правосудни закони су добра конструкција, којој сад треба „удахнути живот”. То је стратешки процес и његов успех зависиће од спровођења закона и од демократске правне културе, у чијој изградњи морамо учествовати сви – судије, тужиоци, професори, адвокати, али и политичари и грађани. Одговорност је на целом друштву, а не на појединцима. Важно је да добијемо правосудне савете, који су по саставу, надлежностима, општој уставној улози – да буду гарант и креатор независнијег правосуђа – нови државни органи, какве досад нисмо имали.

Уз неколико кандидата чији су квалитети познати правничкој јавности, поставља се питање да ли Србија има још истакнутих правника који су могли да се пријаве на конкурс, али можда немају жељу да учествују у раду ВСС и ВСТ.

Чини се да је досадашњи поступак избора чланова савета из реда истакнутих правника, отвореношћу и нивоом демократичности, допринео да се формира „фото-робот” истакнутог правника. То је правник који има материјалне доказе правничког знања, има став и уме да тај став брани достојанствено и правним аргументима. Није истакнути правник „политички евнух”, особа која нема нити је икада имала политичка уверења. То је, међутим, особа чији је идентитет преовлађујуће одређен правничким знањем, а не политичким опредељењем. Такав правник ће бити значајан фактор у органу који ће градити ново правосуђе у Србији. То надилази политику.

Иначе, не бих да улазим у разлоге зашто се поједини истакнути правници, на пример, још неке колеге професори, нису пријавили на конкурс. Честитао бих онима који су се пријавили и доказали, понашањем и одговорима у скупштинском одбору, да су истакнути правници. Није лако наћи се у Скупштини за говорницом која није катедра и одговарати политичарима.

Ви сте, на пример, истакнути правник, али нисте могли да конкуришете јер сте судија Уставног суда. Такође, за истакнуте правнике у ВСС и ВСТ нису могли да се пријаве ни они који су недавно отишли у пензију са судијских функција, а имају много знања и искуства.

И да не постоји законска забрана да судија Уставног суда буде кандидат за члана савета, то би физички било неизводљиво. Уставни суд је оптерећен послом, а тако ће бити и са ВСС-ом и ВСТ-ом. Професори права који ће бити изабрани на ове функције морају да буду свесни да ће крајњим напором успевати да ускладе своје факултетске обавезе са радом у овим телима. Од њих очекујем да иницирају и креирају, а не да се „утопе” у судијску или тужилачку већину.

Што се тиче пензионисаних судија, има оних који сматрају да би такви правници донели савету додатну мирноћу, разборитост и ауторитет. Треба, ипак, имати у виду да су судије у пензији професионалци чији је начин размишљања, по природи ствари, судијски. ВСС не сме да се претвори у „судство у малом”. То мора бити орган два различита квалитета – судијског и „несудијског”, који ће, у том сједињењу, деловати као тело од највећег ауторитета. Претпостављам да је то руководило писце закона када су искључили могућност да особе које су навршиле 65 година буду чланови савета. При том, и европски стандарди у овој области забрањују чланство у савету пензионисаним судијама.

Колико ће политика утицати на избор носилаца правосудних функција посредством истакнутих правника који ће бити изабрани од Народне скупштине као законодавног и – политичког тела?

Избор истакнутих правника у Скупштини је важан, јер народно представништво даје „уставно-правни печат” њиховој истакнутости. На тај начин, задржаће се веза са грађанима као носиоцима суверености, а истакнути правници ће учествовати у изградњи независнијег правосуђа ради грађана, који су им посредно дали „мандат”, и ради заштите њихових права.

У сваком случају, уставна и законска решења пружају гаранције да непосредног утицаја политике неће бити ни на рад истакнутих правника у саветима ни на правосуђе у целини. Посредни или прикривени утицај немогуће је сасвим искључити и у најразвијенијим уставним демократијама. То је сува истина, остало је или непознавање ствари или лицемерје.

Шта би још могло да се мења у Уставу Србије, а да није преамбула?

Венецијанска комисија је препоручила да треба реформисати уставно судство, поготово начин избора судија Уставног суда у Скупштини, и укинути одредбу која омогућава такозвани страначки везани мандат народних посланика (члан 102 став два Устава). Ја бих радије подсетио на текст покојног професора Ратка Марковића, под насловом „Ка будућем Уставу Србије” објављен у „Политици” 8. јула 2017. године. Он је, у том тексту, предложио замену начина избора председника Републике, односно прелазак са непосредног избора, од стране грађана, на посредни избор, од стране парламента. Професор је сматрао да је „облик двоглаве извршне власти”, какав постоји у нашем систему, „одавно потрошен”. Таква промена би, нормативно, водила „чистијем” облику парламентаризма, у којем би се тачно знало ко одређује политику и ко за њу одговара. Председник Републике, кога би убудуће бирао парламент, био би класични „церемонијал мајстор”, а политичка одговорност била би комплетно усредсређена у влади. Правно-технички, то би био мали „захват” у уставном тексту. Морао би да иде на референдум, па би грађани имали последњу реч о томе.

Владавина права је у кризи на глобалном нивоу. Да ли је у условима рата могуће очекивати да међународно право васкрсне?

Владавина права није политичко-идеолошка мантра која постоји само у говорима политичара. То је систем темељних друштвених и правних начела и вредности, који се непрестано дограђује и преиспитује. На међудржавном нивоу, установљени су правни стандарди заједнички свим правно цивилизованим државама Европе и шире. У том смислу, кључна је улога Венецијанске комисије и Савета Европе. Озбиљне државе, које су ушле у Европску унију, али теже да очувају национално достојанство, попут Мађарске, пажњу посвећују односу између међународног и националног концепта владавине права. Управо учествујем на пројекту Централноевропске професорске мреже у организацији Централноевропске академије у Будимпешти и Правног факултета у Мишколцу.

На глобалном нивоу, владавина права је устукнула пред изазовима реструктурирања светске политичке сцене. Међународноправни поредак који почива на Повељи УН, на универзалним вредностима, као што су право на живот, људско достојанство, слобода и равноправност појединаца и држава, чини се да је остао без делотворних механизама заштите од највећих опасности које прете човечанству – виртуелног и стварног сукоба између старих и нових великих сила. Председник Александар Вучић оценио је да је 1999. године нападом НАТО-а на Савезну Републику Југославију „умрло савремено међународно право”. Епидемија вируса корона није била довољно упозорење да су живот, здравље и људско достојанство највише вредности. Пандемија је, напротив, показала све „пукотине“ дехуманизованог система изолације појединца, група и држава. Време је за васкрс међународног права и правог система вредности, иако, из угла актуелног момента, моја порука је пре вапај за „зрнце” правде и истине у свету.

Како изградити путеве пријатељства и партнерства на регионалном нивоу?

Даљим јачањем економије и отварањем, а не изолацијом и затварањем. Морамо и даље да градимо путеве партнерства и помирења на регионалном и међудржавном нивоу. Проблеми се више не решавају на територијалном и националном принципу. Људско достојанство, правна сигурност и квалитетан живот су вредности које озбиљне државе препознају и теже да штите стратешки, заједничким снагама. Култура дијалога је квалитет који разликује праву од лажне, квазидржаве. Устави и закони, као и споразуми, правни или политички, остају „мртво слово на папиру”, ако нема искрене воље и реалне снаге које воде економском напретку, културном повезивању и бољем животу грађана. Убеђен сам да је Србија, упркос тешким временима, на исправном путу.

„Архив” поново излази

Недавно сте обновили Архив за правне и друштвене науке, који једно време није постојао, а представља научно благо.

Нема будућности без очувања традиционалних вредности, а једну такву, у области правних и друштвених наука, представља часопис „Архив”. Нисам га обновио ја, већ сам стао на чело редакције часописа који више није постојао. Уз помоћ Института за политичке студије у Београду, мог пријатеља, нажалост, недавно преминулог др Живојина Ђурића и групе млађих и искуснијих колега, „Архив” који је између два рата уживао углед у научном простору тадашње Југославије, почео је редовно да излази. Велики „Архив” је поново „на ногама” и зато сам поносан. Извор његове снаге налази се у марљивом раду људи којима је од интелектуалног елитизма (научног, политичког и сваког другог) пречи интелектуални патриотизам. Сматрам да овај други треба да буде један од основа окупљања у Србији будућности.