Уметност као целина света

Подсећање на идеје старих левичара садрже неопходну критику капитализма која данас делује лековито, и иако нам не олакшава пуно, показује бар да су неки мислиоци ишли много испред свог времена и одлично се позиционирали баш у овом нашем.

Један од њих је аустријски писац, новинар и политичар Ернст Фишер (1899–1972), који је у почетку заступао социјалдемократске идеје, а затим постао члан Комунистичке партије Аустрије. Студирао је филозофију у Грацу, а са радничким покретом повезао се радећи у фабрици. Од 1927. до 1934. године био је новинар бечког „Арбајтер цајтунга”. Он и његова супруга Рут фон Мајенбург 1938. године из Чехословачке су отишли у Москву, где је Фишер наставио да ради за Коминтерну. Међутим, тамо је, као и многи други странци, био у опасности од стаљинистичких чистки, што је успео да избегне. Током Другог светског рата био је и радио-коментатор у Москви, већ 1945. године учествовао је у образовању привремене аустријске владе, у којој је кратко био и министар просвете. Био је члан парламента и основао је „Најес естерајх”, лист тадашње три политичке странке. Његово најпознатије дело је „О потреби уметности” из 1959. године. Издање ове књиге на енглеском из 1963. године, у преводу Ане Босток, које је аутор прихватио као оригинал, превео је код нас др Љуба Поповић, а штампао га „Градац”.

„У капиталистичко доба уметник се нашао у необичној ситуацији. Што год би краљ Мида додирнуо руком, претворио би у злато, а капитализам је све претворио у робу. Досад незамисливим повећањем производње, проширујући свој поредак у све делове земаљског шара и у све области људског интересовања, капитализам је расточио стари свет у облак заошијаних молекула, уништио све непосредне везе између произвођача и потрошача и све производе бацио као робу на безимена тржишта (...) У таквом свету уметност је, такође, постала роба, а уметник произвођач (...) Уметност је постала занимање упола романтично, упола трговачко, уметност се ’не исплаћује’”, писао је Фишер, који је ценио немачки романтизам, био је сумњичав према импресионизму због тога што је по његовом мишљењу исецкао стварност на фрагменте, а залагао се за социјалистичку уметност, која ипак учи од египатских и астечких скулптура, источњачких цртежа и слика, од Хомера и Библије, од готске уметности, Манеа, Пикаса, Мура, Толстоја и Достојевског, Шекспира и Стринберга, Јејтса...

Иронично је карикирао капиталистичку и пуританску „трезвену рачунаљку”, као и непрекидно увећање капитала, акумулацију ради акумулације, нељудско штанцовање уз штедљиви опрез...

Важност његових идеја јесте и у томе што је Фишер посматрао уметност као непрекинути ток, као целину света, непроменљиву истину у класним друштвима, не поричући јој магијски и опчињавајући карактер још од памтивека. „Свака доктринарна приврженост извесном уметничком методу, ма какав он био, супротна је задатку да се створи синтеза човечјег развитка током више хиљада година и нова садржина наслика у новим формама”, сматрао је.

И нихилизам, који је био и „искрени став многих уметника у буржоаском свету”, био је предмет Фишерове критике и он је запажао да порицање свега трује бунт и ствара пасивно очајање. Говорио је да нихилистички уметник није свестан да се предаје у руке капиталистичко-буржоаског света, јер поричући све, он допушта свеопшту беду.

„Много је лакше приметити само ругобно, само унакажено лице доба и осудити га, него проникнути у суштину онога што ће бити – и то је утолико лакше што је расуло пуније боја, упадљивије плени него мучна изградња новог света”, каже нам Фишер.

Овај мислилац наговестио је и ново виртуелно доба речима да „кибернетика предвиђа могућност да машине дају теоретске одговоре на питања из до сада неиспитаних области природе”. Његова књига „О потреби уметности” анализира и дела Бертолда Брехта и Кафке, за које каже да су о стварности проговарали у параболама. Супротно нихилистима који верују да ништа не вреди, Фишер цитира Брехта: „Ако још живите, никад не реците никад. Што је поуздано, није поуздано. Ствари неће остати онакве какве су... и не каже се ’никад’ све док дан не прође.”