Повратак отписаних

Од нашег специјалног извештача
Венеција, Лидо – Броје се сати до свечане церемоније доделе фестивалских одличја а општи је утисак да „Златног лава” неће добити изузетан филм, из простог разлога што таквог у овогодишњој конкуренцији није било.

Последњи дан пролази у нагађањима колико је Мики Рурк имао на свом телу слојева шминке и вештачких бицепса, у узбудљивој, реалистичкој, иако не много оригиналној социјалној драми „Рвач” Дарена Аранофског, али колика да је год количина помагала у питању чињеница је да за улогу звезде америчког рвања Рурк лако може освојити и Оскара.

Лик великог Рендија који је упропастио свој живот, живи у приколици, нема девојку а ћерка не жели ни да чује за њега, има много додирних тачака са животом славног глумца. Према сопственом признању, Рурк је у последњих 20 година „чинио много глупости попут сваке будале”, али га је смрт млађег брата који је преминуо од рака, освестила и променила. Узвраћајући на комплименте новинара да за улогу рвача заслужује венецијански Пехар Волпи, Рурк је хладнокрвно одговорио: „После свих ових година то сам и заслужио”.

Према гласовима италијанских филмских критичара и публике, на већ објављеним листама, „Рвач” је један од могућих славодобитника, али далеко иза водећег „Поњо на литици поред мора” – беспрекорно реализованог дечијег анимираног филма са снажним еколошким порукама, који је изашао из мајсторске радионице легендарног Хајаоа Мијазакија. Затим следи политички ангажовани етиопски филм „Теза”  Хале Герима којем је, тврди се, Вим Вендерс (председник жирија) најдуже одушевљено аплаудирао, а онда и Бекисов хуманистички и социјално-политички ангажовани филм „Посматрачи птица”, о Индијанцима из бразилског племена Гуарани који, попут кишних шума, полако нестају са планете. У групи могућих лауреата налази се и Демијев филм „Рејчелино венчање”, па тек онда нови филм Аранофског. Занимљиво, на листи нема најбољег овогодишњег венецијанског филма „Ахил и корњача” Такешија Китана.

Како било, тек чланови нестатутарних жирија већ су рекли своје. Жири међународне критике наградио је алжирски филм „Унутрашњост” Тарика Тегија, дело „вендерсовске естетике”, широких планова пејзажа, успореног ритма, животне филозофије, политичких и емотивних ставова јунака испричаних у двоипочасовној причи „on the roud” (на путу), а чак две нестатутарне награде припале су и Кетрин Бигелоу за ратни филм „Кључари бола”.

Традиционална филмска награда модне куће „Гучи” припала је ирско-британском филму „Глад” Стивена Меквина, иначе победнику програма „Известан поглед” овогодишњег Канског фестивала. Поента награде „Гучи” је у томе да се она додељује уметнику чија основна вокација није филм, те су се тако својевремено међу лауреатима нашли и музичар Ник Кејв, сликар па тек потом и редитељ Џулијан Шнабел. И Меквину је филм тек друга професија, он је по образовању је скулптор и познат по својим инсталацијама за које је добијао бројне награде.

Свечаност доделе „Гучијеве” награде била је као и увек уприличена у велелепној венецијанској Палти Граси уз пријем и коктел који је један израелски колега оценио као чист промашај: „храна је грозна, слана и масна, што ли сам долазио”.

Само је једно за сада извесно – „Златни лав” за животно дело уручен је италијанском филмском ветерану-редитељу Ерману Олмију (1933), за његово раскошно и богато филмско стваралаштво у које је, осим играних, укључен и велики број документарних филмова. Под насловом „Мој пријатељ”, пишући веома топло о Олмију, угледни италијански филмски критичар Маурицио Поро, између осталог каже: „Нико као Олми не уме да миксује две ствари: сви његови фикцијски филмови су стварни, а његови документарни обавезно имају нешто наративно у себи. Оно што им је свима заједничко јесте хуманост, тај важан и незаобилазан људски фактор. Најважнија Олмијева филмска лекција јесте егзистенцијализам приче, било да је она о грађанским односима, партнерима или светим пијанцима. Она је увек чиста поезија”.