Povratak otpisanih

Od našeg specijalnog izveštača
Venecija, Lido – Broje se sati do svečane ceremonije dodele festivalskih odličja a opšti je utisak da „Zlatnog lava” neće dobiti izuzetan film, iz prostog razloga što takvog u ovogodišnjoj konkurenciji nije bilo.

Poslednji dan prolazi u nagađanjima koliko je Miki Rurk imao na svom telu slojeva šminke i veštačkih bicepsa, u uzbudljivoj, realističkoj, iako ne mnogo originalnoj socijalnoj drami „Rvač” Darena Aranofskog, ali kolika da je god količina pomagala u pitanju činjenica je da za ulogu zvezde američkog rvanja Rurk lako može osvojiti i Oskara.

Lik velikog Rendija koji je upropastio svoj život, živi u prikolici, nema devojku a ćerka ne želi ni da čuje za njega, ima mnogo dodirnih tačaka sa životom slavnog glumca. Prema sopstvenom priznanju, Rurk je u poslednjih 20 godina „činio mnogo gluposti poput svake budale”, ali ga je smrt mlađeg brata koji je preminuo od raka, osvestila i promenila. Uzvraćajući na komplimente novinara da za ulogu rvača zaslužuje venecijanski Pehar Volpi, Rurk je hladnokrvno odgovorio: „Posle svih ovih godina to sam i zaslužio”.

Prema glasovima italijanskih filmskih kritičara i publike, na već objavljenim listama, „Rvač” je jedan od mogućih slavodobitnika, ali daleko iza vodećeg „Ponjo na litici pored mora” – besprekorno realizovanog dečijeg animiranog filma sa snažnim ekološkim porukama, koji je izašao iz majstorske radionice legendarnog Hajaoa Mijazakija. Zatim sledi politički angažovani etiopski film „Teza”  Hale Gerima kojem je, tvrdi se, Vim Venders (predsednik žirija) najduže oduševljeno aplaudirao, a onda i Bekisov humanistički i socijalno-politički angažovani film „Posmatrači ptica”, o Indijancima iz brazilskog plemena Guarani koji, poput kišnih šuma, polako nestaju sa planete. U grupi mogućih laureata nalazi se i Demijev film „Rejčelino venčanje”, pa tek onda novi film Aranofskog. Zanimljivo, na listi nema najboljeg ovogodišnjeg venecijanskog filma „Ahil i kornjača” Takešija Kitana.

Kako bilo, tek članovi nestatutarnih žirija već su rekli svoje. Žiri međunarodne kritike nagradio je alžirski film „Unutrašnjost” Tarika Tegija, delo „vendersovske estetike”, širokih planova pejzaža, usporenog ritma, životne filozofije, političkih i emotivnih stavova junaka ispričanih u dvoipočasovnoj priči „on the roud” (na putu), a čak dve nestatutarne nagrade pripale su i Ketrin Bigelou za ratni film „Ključari bola”.

Tradicionalna filmska nagrada modne kuće „Guči” pripala je irsko-britanskom filmu „Glad” Stivena Mekvina, inače pobedniku programa „Izvestan pogled” ovogodišnjeg Kanskog festivala. Poenta nagrade „Guči” je u tome da se ona dodeljuje umetniku čija osnovna vokacija nije film, te su se tako svojevremeno među laureatima našli i muzičar Nik Kejv, slikar pa tek potom i reditelj Džulijan Šnabel. I Mekvinu je film tek druga profesija, on je po obrazovanju je skulptor i poznat po svojim instalacijama za koje je dobijao brojne nagrade.

Svečanost dodele „Gučijeve” nagrade bila je kao i uvek upriličena u velelepnoj venecijanskoj Palti Grasi uz prijem i koktel koji je jedan izraelski kolega ocenio kao čist promašaj: „hrana je grozna, slana i masna, što li sam dolazio”.

Samo je jedno za sada izvesno – „Zlatni lav” za životno delo uručen je italijanskom filmskom veteranu-reditelju Ermanu Olmiju (1933), za njegovo raskošno i bogato filmsko stvaralaštvo u koje je, osim igranih, uključen i veliki broj dokumentarnih filmova. Pod naslovom „Moj prijatelj”, pišući veoma toplo o Olmiju, ugledni italijanski filmski kritičar Mauricio Poro, između ostalog kaže: „Niko kao Olmi ne ume da miksuje dve stvari: svi njegovi fikcijski filmovi su stvarni, a njegovi dokumentarni obavezno imaju nešto narativno u sebi. Ono što im je svima zajedničko jeste humanost, taj važan i nezaobilazan ljudski faktor. Najvažnija Olmijeva filmska lekcija jeste egzistencijalizam priče, bilo da je ona o građanskim odnosima, partnerima ili svetim pijancima. Ona je uvek čista poezija”.