Марина Маљковић помера границе

Три деценије после једног од највећих подвига у историји Купа шампиона (Евролиге) за кошаркаше, који је њен отац Божидар Маљковић извео са тимом Лиможа (победа у финалу против Бенетона са Тонијем Кукочем), Марина Маљковић је остварила исти успех у женској конкуренцији, пошто је Фенербахче у борби за трофеј, у Прагу, очитао лекцију екипи Мерсина – 99:60.

Маљковићева је у турском финалу употпунила своју збирку трофеја у којој и даље, као оно највредније, остају две титуле европског првака са Србијом (2015, 2021) и бронзано одличје са Олимпијских игара у Рио де Жанеиру 2016 (има још једну европску бронзу, 2019). Фенербахче сада за своја два највећа успеха у обе конкуренције, мушкој и женској, захвалност дугује нашим стручњацима, имајући у виду то да је Жељко Обрадовић донео том клубу пехар Евролиге за кошаркаше пре шест година.

– Добијала сам поруке од људи који знају нешто о кошарци, а међу њима је и Жељко Обрадовић, а рекли су да за 30 година нису гледали бољу утакмицу у нападу и одбрани. Замислите како се ја осећам због тога – изјавила је после финала Марина Маљковић, победница Еврокупа 2018, са Галатасарајем. – Осећај је импресиван. Имали смо тешку и захтевну сезону. Имали смо успоне и падове. Ово финале је било сасвим другачије од полуфинала, са сјајном Стјуи (Стјуарт), али и веома важним стварима које су донели сви остали у тиму. Свако је допринео и то је нешто што мора да испуњава тренера. Била је то одлична утакмица.

Маљковићева наставља да помера границе у професији у којој су некада успеси (али и радна места) углавном били резервисани за мушкарце. Уз Лидију Алексејеву, чланицу обе куће славних (Нејсмитова и Фибина), она је једини женски тренер са златним одличјем на европским првенствима за кошаркашице. Рускиња Алексејева је са Совјетским Савезом 12 пута узастопце (1962–1983) била без премца.

И у клупској конкуренцији, до сада је само једна жена водила са клупе свој тим до европског трона. Била је то Наталија Хејкова (Словачка) која има три титуле: две са московским Спартаком (2007, 2008) и једну са Прагом (2015).

Поврх тога, Маљковићева је ушла у одабрано друштво тренера који су и са клубом и са репрезентацијом били шампиони Европе. Пре ње то је пошло за руком Димитару Митеву (Бугарска), Вадиму Капранову (Русија/СССР), Јану Бобровском (Чешка), Игору Грудину (Русија) и Лукасу Монделу (Шпанија).

Митев је са репрезентација Бугарске постао европски шампион 1958, а онда одмах, у првој сезони Купа шампиона за кошаркашице, подигао пехар са екипом софијске Славије.

Капранов има титуле са Совјетским Савезом (1985), Русијом (2003) и француским клубом Буржом (1997, 1998), Бобровски са Чешком (2005) и Гамбринусом из Брна (2006), Грудин са Русијом (2007) и тимом Самаре (2005), а Мондело са Шпанијом (2013, 2017, 2019), екипом Саламанке (2011) и Динамом из Курска (2017).

Маљковићева је наставила низ европских клупских титула наших стручњака, после Страхиње Алагића (Црвена звезда, 1979), Михајла Вуковића (Јединство Тузла 1989; Дорна Годеља Валенсија 1992, 1993), Зорана Вишића (УММЦ Јекатеринбург, 2003), а ту треба додати и Ласла Ратгебера (мађарски тренер који је дуго радио у Новом Саду, некадашњи селектор наше јуниорске селекције, првак са Спартаком из Москве 2009).

Успех српске четворке

Четири представнице српске репрезентације освојиле су титулу клупског првака Европе за кошаркашице са Фенербахчеом. То су селекторка Србије Марина Маљковић, њена помоћница Љубица Дрљача и репрезентативке Ивана Раца и Мина Ђорђевић.