Кинески план за Украјину циља глобално

Лансиран крајем фебруара, непосредно пред одлазак кинеског председника за Москву, мировни план Пекинга за прекид рата у Украјини многима је деловао кредибилно, а онда су се његови аутори повукли у заветрину.

Зашто Си Ђинпинг није позвао председника Володимира Зеленског, како је рекао да ће учинити чим се врати са разговора са Владимиром Путином? Зашто је допустио да се угаси првобитна наклоност Кијева кинеској иницијативи? Зашто су остали неуслишени апели европских политичара да Си својим ауторитетом утиче на Путина?

Председници Си и Зеленски последњи пут су о продубљењу „искреног пријатељства” разговарали јануара 2022, два месеца пре него што је Русија, један од најближих кинеских партнера, извршила инвазију.

Геополитика је учинила да се Кина одмакне од украјинског тржишта које је било прво по кинеском увозу кукуруза и гвоздене руде и друго по набавкама наоружања. Кинеске компаније требало је да граде нову линију кијевског метроа.

Пекинг се све време устезао да критикује руску анексију Крима 2014, док је Кијев доспео под растући притисак САД да се дистанцира од Кине, што је 2021. утицало да се раскине 3,6 милијарди долара вредан уговор о продаји украјинске фирме за космичка истраживања кинеским инвеститорима.

Кина каже да у украјинском рату држи неутралну позицију, мада ниједном није осудила агресију. Званични Пекинг све време понавља да НАТО сноси „неподељену одговорност” за конфликт. Онда се понудио да посредује између Москве и Кијева у ризичној мисији која Пекингу нуди велику награду: значајан престиж и утицај како би се оспорило глобално лидерство Америке.

Зеленски се и даље надао да ће добити подршку Кине која је понављала поштовање суверенитету и територијалном интегритету Украјине. Кинески мировни план назвао је „важним сигналом” и понављао да жели да верује да Кина не наоружава Русију, што је сумња коју испољавају његови западни савезници.

Током Сијевог мартовског боравка у Москви потврђен је закључак из времена Путинове посете Пекингу 2022. да „нема граница” у сарадњи две земље чија садашња срдачност надвладава ривалство у временима хладног рата.

Односи са Русијом су најбољи последњих деценија. Насупрот томе, Кина одржава оштар став према Западу. Прошле недеље одбила је посету државног секретара Ентонија Блинкена чиме се још једном потврдило да је сарадња са САД на најнижем нивоу од успостављања дипломатских односа 1979.

Русија и Кина успоставиле су заједнички фронт против америчког хегемонизма. Пошто је то платформа, јасно је да је кинески план од 12 тачака неприхватљив Вашингтону. Секретар Блинкен тумачи да би замрзавање конфликта омогућило Русији да консолидује територијална освајања, регрупише и освежи своје снаге да би поново напала.

Руси су учтиво саопштили да пажљиво проучавају кинески предлог, али из изјаве споуксмена Кремља јасно се наслућивала процена да руски циљеви примирјем не би били остварени. „Ништа се не мења. Специјална војна операција се наставља јер данас је то једини начин да ми на фронту остваримо наше циљеве”, изјавио је Дмитри Песков додајући да је кинески план у овом тренутку „неостварљив” – због неспремности украјинске стране.

„Нема сумње да Кина располаже веома ефикасним и командним потенцијалом за посредовање, али ситуација са Украјином је сложена и за сада нема перспектива за политичко решење”, поновио је недавно Песков.

Да ли то може да се тумачи да је Путин покопао Сијеве мировне амбиције? Да не жели да му његов стратешки партнер превише одмакне? Тако делује, али ради се о двојици лидера чија је комбинаторика све а не лака за тумачење. Пре ће бити да је све унапред утаначено.

Кинези су знали да и Москва и Кијев одбијају преговоре. Русија хоће да консолидује своја освајања и тражи да Кијев прихвати „нове реалности”. Украјина захтева да Руси претходно напусте „сваки метар” окупиране земље.

Колико би уопште Сијев позив Зеленском променио ситуацију? Биће то када се стекну услови и време, каже председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен да је, у друштву француског председника Емануела Макрона, чула од кинеског председника. Си ће, другим речима, урадити оно што сматра неопходним и када процени да је то неопходно, без обзира на то шта други кажу.

Кинеска спољна политика усмерена је да земљи створи што боље позиције на светској сцени. Позив на мир, пропраћен оптужбама САД, треба да оснажи моралну позицију Пекинга који већ рачуна на тзв. Глобални југ, државе попут Индије, Ирана, Саудијске Арабије, земаља Африке.

То објашњава зашто, упркос мировној иницијативи у Украјини, Кина није понудила конкретне предлоге да би се дошло до мирног решења. Али медијаторство у покушају већ се исплатило током посета немачког канцелара, француског председника, шпанског премијера и председнице Европске комисије.

Си је добио прилику да удаљи ЕУ од свог највећег ривала, Америке, и у томе је у знатној мери успео јер су Макронове изјаве око Тајвана потврдиле поделе унутар ЕУ на земље које су скептичне према Кини и желе боље односе са САД, и друге, које су привучене кинеским тржиштем и траже већу аутономију од Америке. Си ће свакако желети да експлоатише те разлике.

Кина је, уз Америку, један од добитника рата и објективно, такође као Америка, нема разлога да га прекида иако је могуће једина држава која има потенцијал да „промени игру” Кремља. То је илузорно очекивати. Си позива на мир, али није спреман да притиска Путина и Русију позове на повлачење из Донбаса.

Зашто је Кина онда ризиковала да понуди мировни план за који се претпостављало да неће добити ширу подршку? Ако је идеја у старту била да Пекинг своју глобалну дипломатску статуу ојача – као што је то учинио посредовањем у нормализацији односа Ирана и Саудијске Арабије – могао је да зна да ће у случају Украјине остати без тријумфа.

Кинески мировни план лансиран је да би се разговарало о будућем светском поретку. Украјина је само повод, свакако недовољан да би Пекинг кварио односе са Москвом. Сваки мировни преговори о Украјини требало би да се тичу „новог светског поретка”, јасно каже и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров.

Кијев је на погрешној страни Сијевих амбиција и његовог „борбеног духа”. Не уклапа се у кинеско-руску стратегију партнерства и координације за „нову еру” мултиполарног света. Мировне преговоре ове године не треба очекивати, као ни одлазак Сија за Кијев упркос позиву Зеленског.