Kineski plan za Ukrajinu cilja globalno

Lansiran krajem februara, neposredno pred odlazak kineskog predsednika za Moskvu, mirovni plan Pekinga za prekid rata u Ukrajini mnogima je delovao kredibilno, a onda su se njegovi autori povukli u zavetrinu.

Zašto Si Đinping nije pozvao predsednika Volodimira Zelenskog, kako je rekao da će učiniti čim se vrati sa razgovora sa Vladimirom Putinom? Zašto je dopustio da se ugasi prvobitna naklonost Kijeva kineskoj inicijativi? Zašto su ostali neuslišeni apeli evropskih političara da Si svojim autoritetom utiče na Putina?

Predsednici Si i Zelenski poslednji put su o produbljenju „iskrenog prijateljstva” razgovarali januara 2022, dva meseca pre nego što je Rusija, jedan od najbližih kineskih partnera, izvršila invaziju.

Geopolitika je učinila da se Kina odmakne od ukrajinskog tržišta koje je bilo prvo po kineskom uvozu kukuruza i gvozdene rude i drugo po nabavkama naoružanja. Kineske kompanije trebalo je da grade novu liniju kijevskog metroa.

Peking se sve vreme ustezao da kritikuje rusku aneksiju Krima 2014, dok je Kijev dospeo pod rastući pritisak SAD da se distancira od Kine, što je 2021. uticalo da se raskine 3,6 milijardi dolara vredan ugovor o prodaji ukrajinske firme za kosmička istraživanja kineskim investitorima.

Kina kaže da u ukrajinskom ratu drži neutralnu poziciju, mada nijednom nije osudila agresiju. Zvanični Peking sve vreme ponavlja da NATO snosi „nepodeljenu odgovornost” za konflikt. Onda se ponudio da posreduje između Moskve i Kijeva u rizičnoj misiji koja Pekingu nudi veliku nagradu: značajan prestiž i uticaj kako bi se osporilo globalno liderstvo Amerike.

Zelenski se i dalje nadao da će dobiti podršku Kine koja je ponavljala poštovanje suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine. Kineski mirovni plan nazvao je „važnim signalom” i ponavljao da želi da veruje da Kina ne naoružava Rusiju, što je sumnja koju ispoljavaju njegovi zapadni saveznici.

Tokom Sijevog martovskog boravka u Moskvi potvrđen je zaključak iz vremena Putinove posete Pekingu 2022. da „nema granica” u saradnji dve zemlje čija sadašnja srdačnost nadvladava rivalstvo u vremenima hladnog rata.

Odnosi sa Rusijom su najbolji poslednjih decenija. Nasuprot tome, Kina održava oštar stav prema Zapadu. Prošle nedelje odbila je posetu državnog sekretara Entonija Blinkena čime se još jednom potvrdilo da je saradnja sa SAD na najnižem nivou od uspostavljanja diplomatskih odnosa 1979.

Rusija i Kina uspostavile su zajednički front protiv američkog hegemonizma. Pošto je to platforma, jasno je da je kineski plan od 12 tačaka neprihvatljiv Vašingtonu. Sekretar Blinken tumači da bi zamrzavanje konflikta omogućilo Rusiji da konsoliduje teritorijalna osvajanja, regrupiše i osveži svoje snage da bi ponovo napala.

Rusi su učtivo saopštili da pažljivo proučavaju kineski predlog, ali iz izjave spouksmena Kremlja jasno se naslućivala procena da ruski ciljevi primirjem ne bi bili ostvareni. „Ništa se ne menja. Specijalna vojna operacija se nastavlja jer danas je to jedini način da mi na frontu ostvarimo naše ciljeve”, izjavio je Dmitri Peskov dodajući da je kineski plan u ovom trenutku „neostvarljiv” – zbog nespremnosti ukrajinske strane.

„Nema sumnje da Kina raspolaže veoma efikasnim i komandnim potencijalom za posredovanje, ali situacija sa Ukrajinom je složena i za sada nema perspektiva za političko rešenje”, ponovio je nedavno Peskov.

Da li to može da se tumači da je Putin pokopao Sijeve mirovne ambicije? Da ne želi da mu njegov strateški partner previše odmakne? Tako deluje, ali radi se o dvojici lidera čija je kombinatorika sve a ne laka za tumačenje. Pre će biti da je sve unapred utanačeno.

Kinezi su znali da i Moskva i Kijev odbijaju pregovore. Rusija hoće da konsoliduje svoja osvajanja i traži da Kijev prihvati „nove realnosti”. Ukrajina zahteva da Rusi prethodno napuste „svaki metar” okupirane zemlje.

Koliko bi uopšte Sijev poziv Zelenskom promenio situaciju? Biće to kada se steknu uslovi i vreme, kaže predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen da je, u društvu francuskog predsednika Emanuela Makrona, čula od kineskog predsednika. Si će, drugim rečima, uraditi ono što smatra neophodnim i kada proceni da je to neophodno, bez obzira na to šta drugi kažu.

Kineska spoljna politika usmerena je da zemlji stvori što bolje pozicije na svetskoj sceni. Poziv na mir, propraćen optužbama SAD, treba da osnaži moralnu poziciju Pekinga koji već računa na tzv. Globalni jug, države poput Indije, Irana, Saudijske Arabije, zemalja Afrike.

To objašnjava zašto, uprkos mirovnoj inicijativi u Ukrajini, Kina nije ponudila konkretne predloge da bi se došlo do mirnog rešenja. Ali medijatorstvo u pokušaju već se isplatilo tokom poseta nemačkog kancelara, francuskog predsednika, španskog premijera i predsednice Evropske komisije.

Si je dobio priliku da udalji EU od svog najvećeg rivala, Amerike, i u tome je u znatnoj meri uspeo jer su Makronove izjave oko Tajvana potvrdile podele unutar EU na zemlje koje su skeptične prema Kini i žele bolje odnose sa SAD, i druge, koje su privučene kineskim tržištem i traže veću autonomiju od Amerike. Si će svakako želeti da eksploatiše te razlike.

Kina je, uz Ameriku, jedan od dobitnika rata i objektivno, takođe kao Amerika, nema razloga da ga prekida iako je moguće jedina država koja ima potencijal da „promeni igru” Kremlja. To je iluzorno očekivati. Si poziva na mir, ali nije spreman da pritiska Putina i Rusiju pozove na povlačenje iz Donbasa.

Zašto je Kina onda rizikovala da ponudi mirovni plan za koji se pretpostavljalo da neće dobiti širu podršku? Ako je ideja u startu bila da Peking svoju globalnu diplomatsku statuu ojača – kao što je to učinio posredovanjem u normalizaciji odnosa Irana i Saudijske Arabije – mogao je da zna da će u slučaju Ukrajine ostati bez trijumfa.

Kineski mirovni plan lansiran je da bi se razgovaralo o budućem svetskom poretku. Ukrajina je samo povod, svakako nedovoljan da bi Peking kvario odnose sa Moskvom. Svaki mirovni pregovori o Ukrajini trebalo bi da se tiču „novog svetskog poretka”, jasno kaže i šef ruske diplomatije Sergej Lavrov.

Kijev je na pogrešnoj strani Sijevih ambicija i njegovog „borbenog duha”. Ne uklapa se u kinesko-rusku strategiju partnerstva i koordinacije za „novu eru” multipolarnog sveta. Mirovne pregovore ove godine ne treba očekivati, kao ni odlazak Sija za Kijev uprkos pozivu Zelenskog.