Сви су на мети снајпериста

Снајперисти који насумице пуцају по готово свакој згради, упадање у куће, силовања, пљачке. Овако свакодневицу у главном граду Судана од прошле суботе, кад су почели сукоби двојице тамошњих генерала, описује Крушевљанка Викторија Ценц Жетписова, која са супругом и седмогодишњим сином већ две године живи у Картуму.

Јавила нам се из подрума пословне зграде компаније у којој је њен супруг, иначе Рус, запослен као заменик генералног директора. Фирма је у власништву Уједињених Арапских Емирата и бави се ископавањем злата.

„Ми се још добро држимо, с обзиром на околности, ово је не дај боже никоме. Стрељају на све стране. Свако је мета, без икаквог разлога. Једноставно, оружје је у рукама људи од којих су многи под утицајем дроге”, прича наша саговорница.

Њена породица је прва четири дана сукоба провела у свом дому, али је тамо нестало и струје и воде и хране.

„Једва смо успели да се пробијемо из куће у којој смо живели до просторија компаније. Било је или да останемо ту и да умиремо, или да дођемо до супруговог посла, пошто овде има још људи. Имали смо пратњу. Један човек нас је спровео кроз град. Буквално смо молили бога да нас не убију. Овде бар има више људи, а ту је и подрум у којем можемо да се сакријемо”, каже наша саговорница додајући да од када су се уселили у канцеларије не излазе на улицу, јер би сваког тренутка могли да буду убијени.

Нису, међутим, потпуно безбедни ни то где се сада налазе.

„У близини је пала бомба, а снајперисти су изрешетали зграду, меци су завршили и у дечјој соби”, објашњава Викторија.

Кад је реч о набавци хране, каже да је ту где сада бораве све мало боље организовано, па онај ко може да иде градом донесе храну, а они му плате. Управо док смо разговарали пекла је хлеб који је сама месила. Склониште је, каже, овде нашло више Срба из свих крајева, из Београда, Ужица, Ниша, Новог Сада...

На питање како су живели пре сукоба и да ли је могло да се наслути да ће се нешто лоше дешавати, наша саговорница одговара да се живело релативно нормално.

„У Судану се повремено одржавају протести незадовољних грађана. Некада су они мање агресивни, некад више. Рецимо, пре годину дана нисмо смели да изађемо на улицу јер су биле насилне демонстрације, демонстранти су палили аутомобиле, гуме, семафоре... Та иста војска која је сада на супротним странама некад је била заједно, угњетавала је народ и убијала. Међутим, демонстрације су најављиване, па се онда знало да не смете да изађете из куће. Али ово нико није очекивао. То је као један вид тероризма”, прича Викторија.

Сви странци са стрепњом, али и надом, очекују да ће бити евакуисани, да ће им њихове земље притећи у помоћ.

„После силовања једне Јапанке насред улице, Јапанци су успели да извуку своје дипломате. Један део људи, како чујемо, извукли су и Американци. Египћани су извукли неке своје. Дошли су аутобусима. Руси, међутим, нису. Саветовали су нам да узмемо гумени чамац и пређемо реку. Ми наду полажемо у Србију. Иако је наша земља мала, ипак смо предузимљиви. Држимо се заједно”, каже оптимистично Викторија.

Како истиче, редовно се чује с конзулом Србије, који је последњих неколико месеци у Београду.

Циљ ове жене и њене породице, али и других с којима дели судбину у подруму у Картуму, јесте да се дочепају луке Судан или Египта. Проблем је, међутим, што зараћени генерали нису обезбедили коридоре за пролазак цивила. А и свако њихово обећање врло брзо падне у воду.