Svi su na meti snajperista

Snajperisti koji nasumice pucaju po gotovo svakoj zgradi, upadanje u kuće, silovanja, pljačke. Ovako svakodnevicu u glavnom gradu Sudana od prošle subote, kad su počeli sukobi dvojice tamošnjih generala, opisuje Kruševljanka Viktorija Cenc Žetpisova, koja sa suprugom i sedmogodišnjim sinom već dve godine živi u Kartumu.

Javila nam se iz podruma poslovne zgrade kompanije u kojoj je njen suprug, inače Rus, zaposlen kao zamenik generalnog direktora. Firma je u vlasništvu Ujedinjenih Arapskih Emirata i bavi se iskopavanjem zlata.

„Mi se još dobro držimo, s obzirom na okolnosti, ovo je ne daj bože nikome. Streljaju na sve strane. Svako je meta, bez ikakvog razloga. Jednostavno, oružje je u rukama ljudi od kojih su mnogi pod uticajem droge”, priča naša sagovornica.

Njena porodica je prva četiri dana sukoba provela u svom domu, ali je tamo nestalo i struje i vode i hrane.

„Jedva smo uspeli da se probijemo iz kuće u kojoj smo živeli do prostorija kompanije. Bilo je ili da ostanemo tu i da umiremo, ili da dođemo do suprugovog posla, pošto ovde ima još ljudi. Imali smo pratnju. Jedan čovek nas je sproveo kroz grad. Bukvalno smo molili boga da nas ne ubiju. Ovde bar ima više ljudi, a tu je i podrum u kojem možemo da se sakrijemo”, kaže naša sagovornica dodajući da od kada su se uselili u kancelarije ne izlaze na ulicu, jer bi svakog trenutka mogli da budu ubijeni.

Nisu, međutim, potpuno bezbedni ni to gde se sada nalaze.

„U blizini je pala bomba, a snajperisti su izrešetali zgradu, meci su završili i u dečjoj sobi”, objašnjava Viktorija.

Kad je reč o nabavci hrane, kaže da je tu gde sada borave sve malo bolje organizovano, pa onaj ko može da ide gradom donese hranu, a oni mu plate. Upravo dok smo razgovarali pekla je hleb koji je sama mesila. Sklonište je, kaže, ovde našlo više Srba iz svih krajeva, iz Beograda, Užica, Niša, Novog Sada...

Na pitanje kako su živeli pre sukoba i da li je moglo da se nasluti da će se nešto loše dešavati, naša sagovornica odgovara da se živelo relativno normalno.

„U Sudanu se povremeno održavaju protesti nezadovoljnih građana. Nekada su oni manje agresivni, nekad više. Recimo, pre godinu dana nismo smeli da izađemo na ulicu jer su bile nasilne demonstracije, demonstranti su palili automobile, gume, semafore... Ta ista vojska koja je sada na suprotnim stranama nekad je bila zajedno, ugnjetavala je narod i ubijala. Međutim, demonstracije su najavljivane, pa se onda znalo da ne smete da izađete iz kuće. Ali ovo niko nije očekivao. To je kao jedan vid terorizma”, priča Viktorija.

Svi stranci sa strepnjom, ali i nadom, očekuju da će biti evakuisani, da će im njihove zemlje priteći u pomoć.

„Posle silovanja jedne Japanke nasred ulice, Japanci su uspeli da izvuku svoje diplomate. Jedan deo ljudi, kako čujemo, izvukli su i Amerikanci. Egipćani su izvukli neke svoje. Došli su autobusima. Rusi, međutim, nisu. Savetovali su nam da uzmemo gumeni čamac i pređemo reku. Mi nadu polažemo u Srbiju. Iako je naša zemlja mala, ipak smo preduzimljivi. Držimo se zajedno”, kaže optimistično Viktorija.

Kako ističe, redovno se čuje s konzulom Srbije, koji je poslednjih nekoliko meseci u Beogradu.

Cilj ove žene i njene porodice, ali i drugih s kojima deli sudbinu u podrumu u Kartumu, jeste da se dočepaju luke Sudan ili Egipta. Problem je, međutim, što zaraćeni generali nisu obezbedili koridore za prolazak civila. A i svako njihovo obećanje vrlo brzo padne u vodu.