Његошеву фотељу није имао ко да поправи

Црногорци имају везе с криминалом и много су лењи – два су стереотипа која су се Србима увукла дубоко у подсвест.

– Док први није за шалу, за други је добро што је ушао у вицеве. Постоји анегдота која каже да је Његош добио на поклон фотељу која му је онако високом била ниска. Морао је дуго чекати да јој неко продужи ногаре, јер нико није хтео да се лати тог посла све док на Цетиње није дошао један путујући мајстор – извањац – одговара Вуко Мартиновић, телевизијски новинар и аутор историјског трилера „Кључеви добра и зла”, на питање који су стереотипи с којима се најчешће суочава као Црногорац који дуги низ година живи у Србији.

Он додаје да су се срамота од обичног рада и ратнички став дубоко утиснули у темперамент људи не само у Црној Гори него и у неким другим деловима света, као што су југ Италије и север Јапана.

Покушавајући да расветли порекло најчешће предрасуде коју Срби имају према Црногорцима – да су изразито лењи – Вуко Мартиновић за наш лист каже да се његов корен налази у чињеници да је у појединим ратничким племенима било срамота радити занатске послове, а ни бављење уметношћу није било за понос. Ово једино није важило за писану реч, за шта су најзаслужнији представници династије Петровић.

– Дуго нису били цењени музичари, глумци, као ни сликари и вајари. Нису чак постојале ни речи за појмове из ове области, није било речи за многе боје, а Његош је, како Ненадовић каже у „Писмима из Италије”, слике називао „картинама”. После свега тога у двадесетом веку имамо бројне европски познате сликаре: Дада Ђурића, Петра Лубарду и Мила Милуновића, али и многе друге. Догађај који је по мом мишљењу представљао експлозију те акумулиране уметничке енергије јесте изложба слика Петра Лубарде у Београду 1951. године. Она ће променити уметност и културу у тадашњој земљи, а утицаће и на друге друштвене токове – говори Мартиновић и истиче да су ремек-дела црногорских уметника проистекла из умећа да прикажу светлост коју исијава црногорски камен, што је велики изазов. Он тврди да је важно да уметник темеље свог рада постави на подручје из ког је потекао и које најбоље познаје.

Црногорци су историји познатији као вични ратници, али су модерни цивилизацијски токови утицали на то да своје јатагане или пензионишу или да им пронађу нове намене. Баш о таквом процесу трансформације једног моћног јатагана који је сејао смрт у оруђе за израду скулптура приповеда Мартиновић у свом роману, указујући и на то да се са истим жаром с којим се некада бранила слобода данас ствара нови свет који оплемењује наше мешовито друштво.

А када је реч о црногорској повезаности с криминалом, наш саговорник каже да се наслеђе које је војна прошлост оставила пренело и на нешто погубније. Оружје које је служило за одбрану постало је код ретких, али нажалост видљивих појединаца, средство за нечисту и крваву работу.

И након година проведених у Србији, Мартиновић одржава јаке везе с матицом и сарађује са Управом за сарадњу са дијаспором и исељеницима ЦГ, чији запослени покушавају да одрже и унапреде везе с бројном и у својим земљама утицајном црногорском емиграцијом.

Неопходно је превазићи неспоразуме Срба и Црногораца и супротставити се неутемељеној генерализацији, а Вуко Мартиновић предлаже сигуран пут – кроз истицање топлих људских прича, културу и уметност.