Следбеници топуза

Сви који су се страсно залагали за отцепљење Косова од Србије сада треба себи да поставе једноставно питање: Је ли вредело?

То питање у последњем „Њузвику” намеће Рут Веџвуд, професорка међународног права на Универзитету Џонс Хопкинс, да би потом регистровала брдо „лоших вести” као последицу једностраног отцепљења Косова. „Иронија је да би Косово могло да постигне готово исто и помоћу међународно гарантоване аутономије у оквиру Србије, али Вашингтон није дозволио да се расправља о алтернативама”, закључује коментаторка „Њузвика”.

Западни политичари и медији упозорења о трагичним последицама једностраног признања Косова нису узимали озбиљно, а сада би да олакшају савест пребацивањем одговорности на Русију или изједначавањем поступака Москве и Вашингтона.

Тако британски „Економист” опева оду сили поређењем проглашења независности Косова с руским признањем Абхазије и Јужне Осетије. Из перспективе „Економистовог” коментатора, коју деле неки амерички и европски политичари, Косово није било никакав „преседан”, већ су сва три примера доказ „једноставне истине” да „велике силе чине оно што им се хоће, док мале државе раде оно што морају”.

Јесте да јаки желе (и неретко им успева) да наметну силу. Али да су јаки и велики увек побеђивали, Грци не би слистили бројније Персијанце, Хитлер би био ујединитељ данашње Европе, Србије можда не би било, а Авганистан нико не би називао „гробницом империја”. Описани и бројни други примери, када су нејаки пружили отпор и поразили моћне, показују да сила није право а да ономе „коме закон лежи у топузу, трагови смрде нечовештвом”.

Иако руско признање Абхазије и Јужне Осетије може представљати тешкоћу за српску дипломатију у борби за очување целовитости Србије, погрешно је признање Косова, Абхазије и Јужне Осетије тумачити као „исти пример деловања насилних великих сила”.

Косово је било први преседан у свету јер уочи једностраног проглашења независности у Приштини, ниједан народ који је имао своју националну државу (као Албанци Албанију) није имао право да подиже нову државу на територији друге суверене земље. Све док већина држава ЕУ и САД нису признале вољу „Косовара” да се отцепе од Србије.

Русија стога није урадила „исто” што су учиниле САД и део ЕУ с Косовом. Русија је у Абхазији и Јужној Осетији, после узастопног кршења међународног права од стране западних сила и после агресије грузијске војске, употребила „реталијацију” и у самоодбрани и заштити међународног права признала Абхазију и Јужну Осетију; поступак Москве није нелегитиман. Ради се о „самопомоћи”, када употреба истих противмера против противправних поступака других држава према међународном праву није забрањена.

Зато не треба сметнути с ума редослед признавања Косова, Абхазије и Јужне Осетије – кршење међународног права путем признања нове државе почело је признањем Косова од стране САД и дела ЕУ; Русија је узвратила истом мером јер је то било последње правно средство које јој је остало на располагању у одбрани међународног права.

Укратко, признање Косова је било грешка. И опомена да не треба напустити поштовање међународног права јер они који га одбацују од топуза насилника праве симбол правде.