Глума као исповест и судбина

„Ја морам да глумим као што птица мора да пева, вода те тече”, говорила је Деса Дугалић (1897 –1972), глумица од чије се смрти прошле године навршило 50 година. Две деценије играла је у Народном позоришту у Београду, од 1921. до 1944, остваривши око сто улога у сарадњи са двадесет редитеља, највише са Јуријем Ракитином. Написала је драмски текст „На другој обали” који је извођен у Народном позоришту, први уџбеник глуме „Елементи визуелне глуме” (1935), и путопис „Кроз Сирију, Палестину и Египат”.

Двадесет година провела је изван земље и када се 1964. вратила из Панаме, где је радио њен супруг Милорад Недељковић, Мира Траиловић јој отвара врата Атељеа 212 где је остварила три улоге и у то време игра и на филму („Дим” Слободана Косовалића, „Деца војводе Шмита” Владе Павловича).

„Чачанка по рођењу, после првог разреда гимназије и мајчине смрти долази у Београд да продужи школовање. Ујаци и баба преузимају бригу о њој да би ублажили терет оцу који је остао удовац са троје деце. Њен најстарији ујак Радоје Јанковић у то време је генерални конзул у Њујорку. Приликом бомбардовања Београда разболела се од запаљења плућа и ујак је шаље на море у Солун. После неколико месеци путује у Шпанију, па кроз Швајцарску долази у Француску”, пише театролог и универзитетски професор Весна Крчмар у опсежном раду о овој глумици у часопису „Театрон”.

Узима часове код професора Ежена Ларшеа, код кога су училе чувене париске уметнице. Не успева да упише глуму, а од два странца који се годишње бирају на конзерваторијум изабран је – Михаило Ковачевић. Она наставља да иде на ванредне часове професора Конзерваторијума.

Деса Дугалић враћа се у отаџбину и 1920. дебитује као Мими у „Чергарском животу”. Деби описује овако: „Срећан али и тугаљив деби, јер је скоро сваки још носио црнину за својим погинулим и помрлим за време рата. И ја сама изгубила сам три скоро најмилија створења у своме животу, оца, најмлађег ујака и сестру од тетке. А такорећи стајала је и смрт средњег ујака који је, као резервни потпоручник, умирао од ратних напора на болесничкој постељи, Обилазила сам га скоро сваки дан пре или после пробе Чергарског живота...”

Била је Корделија (Лир), Роксана (Сирано де Бержерак), Грофица (Фигарова женидба), Лилијана (Центрифугални играч), Сизи (Топаз)... Дешавало се да недељно има пет представа и сваки дан пробе, не рачунајући учење улоге код куће и трчање по радњама док поручи тоалете, ципеле, шешире, ташне, перике.

– Најтеже ми је кад да дан генералне пробе и уочи премијере имам представу и кад недељом имам две представе. Кад на пример играм после подне у Мањежу „Суђење Мери Даган”, а затим увече у великој згради „Топаз”. Ја немам времена да између та два комада скинем шминку, него морам аутом да летим из једног позоришта у друго. То је и велики трошак за наше плате, поред замора, испричала је глумица.

„Изгледаће вам чудно када вам кажем да на дну мене има, поред свег немира и бујности, и један мир као у дубоким водама. До тог мира ви нећете никада продрети, ма колико да сте добар психолог. То је чак и за мене тајна природе. Чини ми се да из тог мира, из те душевне дубине, излазе креације мојих улога... Нешто засветли и ја видим. Тражим и нађем. Нађем ново и каткад се уплашим од тога што нађем, јер знам све тешкоће које ме очекују, док не изроним на површину уметничког стварања. То је права мистерија моје глуме”, навела је Деса Дугалић.

За њу је глума потреба, „не само вокација, него скоро мој крст, кога носим као судбину од малена, од свог првог детињства”.

„Креирала сам око сто улога, живела и умирала хиљадама пута на позорници. И опет ми још није доста”, говорила је.

Можда је зато Невенка Урбанова веровала да је Деса „глумица са најбржим откуцајима срца”. И Рахела Ферари је истицала да „у тој лепој, достојанственој жени бије иста она радост о којој је Рубинштајн говорио: радост уметника пред уметношћу, онај стваралачки пркос, пред којим се руше године, равнодушност, умор”.

А Ружица Сокић је навела да ју је Деса подржала на почетку каријере и да је била изненађена када јој је тестаментом оставила брош – једну месингану аждају.

Деса је играла у представама „Богојављенска ноћ”, „Заљубљена жена”, „Лепа пустоловина”, „Жорж Дарден”, „Дама с камелијама”, „Суђење Мери Даган”, „Сунчано јутро”, „Коктел” и многим другим. Дела И. Војновића, Велмар-Јанковића, М. Милошевића, Р. Младеновића и других налазе у Деси Дугалић верну и даровиту интерпретаторку, навела је Весна Крчмар.

Мата Милошевић је запазио: „Увек ме је нарочито импресионирала сцена умирања њене Маргарите Готје. Као да је овај лик туберкулозне жене студирала на некој клиници. Занимљиво је како је као партнер успела да остане крајње романтична и крајње реалистична. Као Арман Дивал увек сам наилазио код ње на одјек, са вољом да се повеже са партнером и да му помогне. У њеном погледу доживљавао сам њен доживљај. И као човек била је изврстан друг. У то време била је једна од најреалистичнијих глумица Народног позоришта”.

Сећао се и Виктор Старчић: „Када сам гледао Десу Дугалић као Маргариту наметала ми се мисао, откуд јој  та поезија и то сублимно сенчење лика. Мислим да нисам успео да то мисаоно одгонетнем, да то може само да се осећајно доживи и да се лагано увлачи у сазнање... Она је комплексност лика сводила на такву једноставност, приступачну и присну, тако људску, да се поверовало да је то живот, и то је узбуђивало. Иначе, Деса Дугалић је била посебан глумачки карактер, и у 20 предратних година најбоља глумица Народног позоришта”.

Мира Траиловић је написала да је за њену генерацију Деса Дугалић била синоним велике глумице, између два рата, „којом су се одушевљавали наши родитељи, а ми смо је једва запамтили из раног детињства, више као легенду него као стварност”. Навела је да је Деса била  једна од првих глумица-интелектуалаца у нашој средини, образована, обавештена и изнад свега даровита. „За њу глума није била ни романтична служба ни забављачка мајсторија за разгаљивање малограђана, већ уметнички чин, исповест и судбина”.

Приредила М. Сретеновић