Gluma kao ispovest i sudbina

„Ja moram da glumim kao što ptica mora da peva, voda te teče”, govorila je Desa Dugalić (1897 –1972), glumica od čije se smrti prošle godine navršilo 50 godina. Dve decenije igrala je u Narodnom pozorištu u Beogradu, od 1921. do 1944, ostvarivši oko sto uloga u saradnji sa dvadeset reditelja, najviše sa Jurijem Rakitinom. Napisala je dramski tekst „Na drugoj obali” koji je izvođen u Narodnom pozorištu, prvi udžbenik glume „Elementi vizuelne glume” (1935), i putopis „Kroz Siriju, Palestinu i Egipat”.

Dvadeset godina provela je izvan zemlje i kada se 1964. vratila iz Paname, gde je radio njen suprug Milorad Nedeljković, Mira Trailović joj otvara vrata Ateljea 212 gde je ostvarila tri uloge i u to vreme igra i na filmu („Dim” Slobodana Kosovalića, „Deca vojvode Šmita” Vlade Pavloviča).

„Čačanka po rođenju, posle prvog razreda gimnazije i majčine smrti dolazi u Beograd da produži školovanje. Ujaci i baba preuzimaju brigu o njoj da bi ublažili teret ocu koji je ostao udovac sa troje dece. Njen najstariji ujak Radoje Janković u to vreme je generalni konzul u Njujorku. Prilikom bombardovanja Beograda razbolela se od zapaljenja pluća i ujak je šalje na more u Solun. Posle nekoliko meseci putuje u Španiju, pa kroz Švajcarsku dolazi u Francusku”, piše teatrolog i univerzitetski profesor Vesna Krčmar u opsežnom radu o ovoj glumici u časopisu „Teatron”.

Uzima časove kod profesora Ežena Laršea, kod koga su učile čuvene pariske umetnice. Ne uspeva da upiše glumu, a od dva stranca koji se godišnje biraju na konzervatorijum izabran je – Mihailo Kovačević. Ona nastavlja da ide na vanredne časove profesora Konzervatorijuma.

Desa Dugalić vraća se u otadžbinu i 1920. debituje kao Mimi u „Čergarskom životu”. Debi opisuje ovako: „Srećan ali i tugaljiv debi, jer je skoro svaki još nosio crninu za svojim poginulim i pomrlim za vreme rata. I ja sama izgubila sam tri skoro najmilija stvorenja u svome životu, oca, najmlađeg ujaka i sestru od tetke. A takoreći stajala je i smrt srednjeg ujaka koji je, kao rezervni potporučnik, umirao od ratnih napora na bolesničkoj postelji, Obilazila sam ga skoro svaki dan pre ili posle probe Čergarskog života...”

Bila je Kordelija (Lir), Roksana (Sirano de Beržerak), Grofica (Figarova ženidba), Lilijana (Centrifugalni igrač), Sizi (Topaz)... Dešavalo se da nedeljno ima pet predstava i svaki dan probe, ne računajući učenje uloge kod kuće i trčanje po radnjama dok poruči toalete, cipele, šešire, tašne, perike.

– Najteže mi je kad da dan generalne probe i uoči premijere imam predstavu i kad nedeljom imam dve predstave. Kad na primer igram posle podne u Manježu „Suđenje Meri Dagan”, a zatim uveče u velikoj zgradi „Topaz”. Ja nemam vremena da između ta dva komada skinem šminku, nego moram autom da letim iz jednog pozorišta u drugo. To je i veliki trošak za naše plate, pored zamora, ispričala je glumica.

„Izgledaće vam čudno kada vam kažem da na dnu mene ima, pored sveg nemira i bujnosti, i jedan mir kao u dubokim vodama. Do tog mira vi nećete nikada prodreti, ma koliko da ste dobar psiholog. To je čak i za mene tajna prirode. Čini mi se da iz tog mira, iz te duševne dubine, izlaze kreacije mojih uloga... Nešto zasvetli i ja vidim. Tražim i nađem. Nađem novo i katkad se uplašim od toga što nađem, jer znam sve teškoće koje me očekuju, dok ne izronim na površinu umetničkog stvaranja. To je prava misterija moje glume”, navela je Desa Dugalić.

Za nju je gluma potreba, „ne samo vokacija, nego skoro moj krst, koga nosim kao sudbinu od malena, od svog prvog detinjstva”.

„Kreirala sam oko sto uloga, živela i umirala hiljadama puta na pozornici. I opet mi još nije dosta”, govorila je.

Možda je zato Nevenka Urbanova verovala da je Desa „glumica sa najbržim otkucajima srca”. I Rahela Ferari je isticala da „u toj lepoj, dostojanstvenoj ženi bije ista ona radost o kojoj je Rubinštajn govorio: radost umetnika pred umetnošću, onaj stvaralački prkos, pred kojim se ruše godine, ravnodušnost, umor”.

A Ružica Sokić je navela da ju je Desa podržala na početku karijere i da je bila iznenađena kada joj je testamentom ostavila broš – jednu mesinganu aždaju.

Desa je igrala u predstavama „Bogojavljenska noć”, „Zaljubljena žena”, „Lepa pustolovina”, „Žorž Darden”, „Dama s kamelijama”, „Suđenje Meri Dagan”, „Sunčano jutro”, „Koktel” i mnogim drugim. Dela I. Vojnovića, Velmar-Jankovića, M. Miloševića, R. Mladenovića i drugih nalaze u Desi Dugalić vernu i darovitu interpretatorku, navela je Vesna Krčmar.

Mata Milošević je zapazio: „Uvek me je naročito impresionirala scena umiranja njene Margarite Gotje. Kao da je ovaj lik tuberkulozne žene studirala na nekoj klinici. Zanimljivo je kako je kao partner uspela da ostane krajnje romantična i krajnje realistična. Kao Arman Dival uvek sam nailazio kod nje na odjek, sa voljom da se poveže sa partnerom i da mu pomogne. U njenom pogledu doživljavao sam njen doživljaj. I kao čovek bila je izvrstan drug. U to vreme bila je jedna od najrealističnijih glumica Narodnog pozorišta”.

Sećao se i Viktor Starčić: „Kada sam gledao Desu Dugalić kao Margaritu nametala mi se misao, otkud joj  ta poezija i to sublimno senčenje lika. Mislim da nisam uspeo da to misaono odgonetnem, da to može samo da se osećajno doživi i da se lagano uvlači u saznanje... Ona je kompleksnost lika svodila na takvu jednostavnost, pristupačnu i prisnu, tako ljudsku, da se poverovalo da je to život, i to je uzbuđivalo. Inače, Desa Dugalić je bila poseban glumački karakter, i u 20 predratnih godina najbolja glumica Narodnog pozorišta”.

Mira Trailović je napisala da je za njenu generaciju Desa Dugalić bila sinonim velike glumice, između dva rata, „kojom su se oduševljavali naši roditelji, a mi smo je jedva zapamtili iz ranog detinjstva, više kao legendu nego kao stvarnost”. Navela je da je Desa bila  jedna od prvih glumica-intelektualaca u našoj sredini, obrazovana, obaveštena i iznad svega darovita. „Za nju gluma nije bila ni romantična služba ni zabavljačka majstorija za razgaljivanje malograđana, već umetnički čin, ispovest i sudbina”.

Priredila M. Sretenović