Увреда није слобода говора

Представници владајуће странке сматрају себе припадницима пристојне Србије, а залажу се за декриминализацију увреде то јест за легализацију непристојности. Тиме, осим што делују парадоксално, потврђују да владају друштвом искривљених огледала где поремећени систем вредности ни после десет година доминације напредне групације није враћен у нормалу. У супротном, не би представницима власти падало на памет да увреду поистовећују са слободом говора, још мање са врлином. Нарочито је непријатно када то чине народни посланици владајуће већине тако што ауторе увреда изједначавају са племенитим борцима за људска права. Има ли бољег примера за изокренути систем вредности од констатације да је племенито вређати друге? Сада је бар јасније зашто Народна скупштина никако да поврати изгубљени углед у друштву те и даље опстаје као вређаоница и простор лишен културе дијалога. Јер увреду, према мишљењу оних који би да је декриминализују, треба изједначити са слободом говора! Шта уопште значи ова бесмислица? Па да вређање треба легализовати скупа с бахатошћу и противуставним говором мржње.

У систему изокренутих огледала реч је о знамењима тзв. пристојне Србије која хрли у наручје Европској унији. Притом је забрињавајуће да декриминализацију увреде заговарају истакнути представници извршне и законодавне власти – председник државе, председница владе и председавајући скупштине, сви из исте странке (што пркоси духу поделе власти). Они се у чуду питају – зашто би неки члан заједнице био кажњаван због јавног вређања другог члана заједнице? Одговор је – зато што постоји Уставом загарантовано право на заштиту достојанства личности, док је Устав највиши правни акт једне државе! Они се такође у чуду питају – зашто би новинару (режимског гласила) било суђено због изговорених речи? Одговор је – зато што постоји новинарски кодекс части који прави новинар никада неће прекршити, исто као што ни часни самурај неће прекршити бушидо кодекс. Образ је у питању као и лично васпитање. Самурај који прекрши кодекс части бива презрен од стране заједнице а не глорификован као њен херој. Но, у овдашњем систему искривљених огледала нема ни части ни образа док се ствари представљају у изврнутом облику – власт је немоћна и прогоњена, режимски новинар одлази у затвор због изговорене речи, председник државе подржава декриминализацију увреде апелујући на пристојност, странци утичу на овдашње правосуђе, иако Србија води самосталну политику без спољних утицаја (такође председник рече), увреда се изједначава са слободом говора, а тужба због увреде са средством гушења права на слободно изражавање.

У „Декларацији права човека и грађанина”, тековини Француске револуције, пише да свака слобода има своје легитимно ограничење, односно да се слободно може чинити само оно што не шкоди другоме. Истини за вољу, ово слабо разумеју и учени заговорници обавезне антиковид вакцинације када ограничење слободе избора темеље на претпоставци да неко некоме може нашкодити пуким нечињењем. Међутим, када је увреда у питању не постоји претпоставка да ли је неко увредио некога или није. Увреда је директан чин нарушавања нечијег достојанства што значи да вређање прелази границу слободе изражавања и стога подлеже санкцији. Новинар који увреди колегу новинара (или неко друго лице) и суд га због тога новчано санкционише, може да бира – или ће платити казну или ће отићи у затвор. У систему искривљених огледала, што је друго име за театар апсурда, главни уредник режимског гласила одбија да плати новчану казну због вређања другог новинара, оптужује судску грану власти да је исполитизована и бира да оде у затвор како би као прогоњени политички дисидент, овога пута иза решетака, наставио борбу за, пазите сад, декриминализацију увреде. У питању је парадоксална борба да се увреда прогласи врлином, али и парадоксално настојање представника власти да се главни уредник њиховог гласила прогласи племенитим борцем за слободу говора. Да ствар буде апсурднија, и жртвом система којем одано служи. И поново парадокс – извршна власт која је иницирала уставне промене како би судство обављало своју функцију без политичких притисака врши политички притисак на суд тако што стаје у одбрану санкционисаног новинара који пише онако како највиши представници власти мисле али то из пристојности не изговарају.

Овде ме нешто друго буни – за разлику од Нелсона Манделе који се борио против режима апартхејда, Гандија који се супротстављао британском колонијалном режиму, Милована Ђиласа који је критиковао режим Јосипа Броза Тита…, којем се то режиму супротставља главни уредник гласила владајуће странке? Наиме, да би завредео статус политички прогоњеног дисидента, он би морао да се супротстави владајућем режиму који држи моћ у својим рукама. Али он му активно служи. Постоји могућност да се супротставља режиму ЕУ који увреду и вређање (још) не сматра врлином и слободом изражавања премда репресивно напада друге људске вредности – попут слободе избора, али онда би морао критиковати овдашњу власт која незаустављиво корача европским путем. Напротив, он је некритички подржава залажући се истовремено за слободу вређања свих оних који не мисле попут власти, с циљем да се увреда поистовети с критичким мишљењем. Ипак, пристојно критичко промишљање, за разлику од бахатог критизерства, не садржи вређање будући да увреда није слобода говора! Штавише, увреда проистиче из једнодимензионалне мисли лишене аргумената те стога представља примитивно средство за нарушавање достојанства личности. Никакве везе она нема са цивилизованом критиком нечијих поступака, понајмање са слободом изражавања. Ово би требало да науче контрадикторни представници власти који се без проблема залажу и за декриминализацију увреде и за пристојно друштво Србије?   

Социолог