Треперење срца као симптом поремећаја срчаног ритма

Атријална фибрилација је најчешћи поремећај срчаног ритма. Последњих година је предмет великог интересовања, интензивног клиничког истраживања и процене утицаја на оболевање и смртност.

Др Наташа Ристић (Фото: лична архива)

Како истиче др Наташа Ристић, кардиолог, атријална фибрилација или апсолутна аритмија је узрок тромбоемболијских можданих удара (шлога) у више од 75 одсто случајева. Такође је најчешћи узрок хоспитализације, тј. болничког лечења. Некада је удружена са другим болестима срца, на пример са болестима залистака (као што је аортна стеноза), али 30 одсто болесника нема другу доказану болест срца.

– Симптоми атријалне фибрилације су малаксалост и недостатак ваздуха. Уколико постоји поред аритмије и убрзани срчани ритам (тахикардија) може доћи до развоја попуштања срца, губитка свести или ангине пекторис (бола у грудима који настаје због недовољног допремања кисеоника путем крви у срчани мишић). Атријална фибрилација се може компликовати и бити окидач за озбиљне животно угрожавајуће поремећаје ритма. Треба је на време открити и правовремено лечити да не би дошло до компликација – истиче др Ристић.

Највећи проблем је што доста особа нема осећај аритмије, па не зна када треба да се обрати лекару. Наша саговорница каже да у атријалној фибрилацији, односно треперењу преткомора, њихова фреквенца износи од 400–600/мин, а фреквенца комора је апсолутно аритмична. Постоји и проблем под називом атријални флатер (лепршање преткомора) када је фреквенца преткомора 250–300/мин.

– Што дуже траје аритмија, долази до проширења леве преткоморе и ризика од настанка тромба у њој. Такав тромб је обично узрок можданог удара. Зато је важно да пацијенти са овом врстом аритмије добију антикоагулантну терапију (за разређивање крви), поред лекова за аритмију.

Постоји пароксизмални атријални флатер, који се јавља код особа без структуралних поремећаја срца. Такозвани хронични перзистентни атријални флатер се јавља код реуматских обољења, срчане слабости, ангине пекторис, кардиомиопатије, болести срчаних залистака (митрална/трикуспидална, стеноза/инсуфицијенција) – наводи др Ристић.

Атријална фибрилација дели се на пароксизмалну, перзистентну и перманентну. Свака од њих има своје специфичности. Наша саговорница истиче да пароксизмална траје мање од седам дана, да се карактерише нападима атријалне фибрилације која се смењује са правилним синусним ритмом спонтано. У случају перзистентне, где епизода атријалне фибрилације траје дуже од 48 сати, потребно је применити електроконверзију или медикаментозну конверзију (лекови или електрошок) за прекидање аритмије. Перманентна траје дуже од седам дана, може и више година, и у овом случају не постоји могућност спонтаног успостављања правилног срчаног ритма, па је потребна фармаколошка и електроконверзија.

– Атријална фибрилација може бити симптоматична или асимптоматска. Асимптоматске се открију приликом ЕКГ снимања. Уколико постоји сумња на овај проблем, потребно је урадити холтер ЕКГ који се носи 24 сата, да би се „ухватила” епизода аритмије и започела адекватна терапија.

Симптоми зависе од фреквенце. Уколико је убрзан срчани рад присутан, тегобе су недостатак ваздуха, бол у грудима, умор, несвестица. Проблем се некада јавља после непроспаване ноћи, конзумирања психоактивних супстанци, алкохола, цигарета и енергетских пића. Стрес и узбуђење (адреналин) могу довести до напада атријалне фибрилације – сматра др Ристић.

Окидач за атријалну фибрилацију може да буде и инфаркт срца, миокардитис (запаљење срчаног мишића), појачана функција штитасте жлезде (хипертиреоидизам), акутне плућне болести, плућна емболија, поремећаји електролита… Често се јавља и постоперативно.

– Постоји и утицај вегетативног нервног система на појаву овог проблема.

У вагусном типу атријалне фибрилације пароксизам се типично јавља у сну, у време одмора и релаксације. Овај тип је чест код особа од 30–50 година и чешће се јавља код мушкараца. Адренергијски тип атријалне фибрилације је присутан у време највеће физичке активности и изражене тахикардије. Тахикардија је обично присутна у стресним ситуацијама.

Нежељене последице су атријалном тахиаритмијом изазвана кардиомиопатија, а потом и срчано попуштање. Срећом, ова врста кардиомиопатије је реверибилна, односно срце се опоравља када се успостави правилан срчани ритам и контрола фреквенце. Кардиолози који се баве електрофизиологијом и аритмологијом процењују који тип лечења је индивидуално потребан пацијенту, односно да ли му је потребно лечење медикаментима, електроконверзија или радиофреквентна аблација – закључила је др Ристић.