Архитекта који је говорио градећи

Ковница новца на Топчидеру, зграде Прве економске школе и „Телеоптика” у Земуну, Задужбина Николе Спасића… само су нека од здања која је пројектовао српски архитекта јеврејског порекла Јосиф Најман. Монографију о Најману, једној од водећих личности на националној градитељској сцени прве половине 20. века, приредила је историчарка уметности др Саша Михајлов, научна сарадница Завода за заштиту споменика културе града Београда.

Њено дело „Архитектонско стваралаштво Јосифа Најмана” представљено је јуче у просторијама Завода на Калемегдану. Промоцијом је почело и обележавање 63. рођендана ове институције.

Монографија, објављена у издању Завода и Института за савремену историју, намењена је научним посленицима, истраживачима и тумачима историје, архитектуре и урбанизма Београда и Србије, конзерваторима у служби заштите непокретног културног наслеђа, као и најширем кругу читалаца, познаваоцима и љубитељима националне историје и културе.

Идеја о истраживању делатности архитекте Најмана, како је истакла Саша Михајлов, јавила се пре више од деценије, на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета. Она је годинама трагала за подацима. Тешкоћу је представљало то што је његова заоставштина уништена у априлском бомбардовању Београда 1941. када је срушена зграда у Влајковићевој 20 где је живео. Сведочанство о Најману и његовом раду дали су супруга Јулија и син Драгољуб, некадашњи амбасадор Србије и Црне Горе при Унеску.

– Књига отвара нове погледе на Најманово дело и стваралачки период од деценију и по у ком је он створио око 60 пројеката, од којих је реализовано тридесетак. Од тога су два објекта појединачни споменици културе – Завод за израду новчаница и зграда Трговачке академије у којој је данас Прва економска школа. Остали пројекти представљају значајан сегмент сваке наше просторно-културне целине – рекла је др Марина Павловић, уредница монографије и помоћница директорке Завода.

Посебан део књиге посвећен је Најмановој биографији. Рођен је 1894. у Београду где се и формирао на Техничком факултету, да би стечена знања надоградио у Школи лепих уметности у Паризу. Учествовао је у Првом светском рату, док је Други дочекао у Београду. Као и бројни Јевреји, био је депортован у логор, претпоставља се неки у Немачкој, одакле је успео да побегне. Са породицом се састао у Лиону одакле су пребегли у Швајцарску. Најман се 1945. вратио у Београд, убрзо се запослио у архитектонско-грађевинским и комуналним структурама града, као и на Архитектонском факултету. Али, преминуо је врло брзо, 7. јануара 1951. године.

Управо се, како каже др Бојан Димитријевић, из Института за историјска истраживања, кроз Најманову биографију види и како се град развијао између два светска рата.

– На крају Првог светског рата град је био варошица да би убрзо постао град са модерним централним делом попут европских престоница, са зградама од класичне до модерне архитектуре, динамичним центром који у неким сегментима подсећа и на модерне америчке вароши. Најманов рад је спој више стилова који се виде и на Згради за израду новчаница и фабрици „Телеоптик”, али и на монументалном здању попут Спасићеве задужбине или зграде на углу улица Баба Вишњине и Крунске. Највећи број од око 45 различитих објеката које је пројектовао између 1927. и 1941. године „преживео” је немачко и савезничко бомбардовање, модернизацију у време социјализма, али и „инвеститорски” талас – рекао је Димитријевић.

Најман је дуго година био, могло би се рећи, неоткривен. Први радови о њему појавили су се 35 година после његове смрти.

– Најман за живота није водио рачуна о свом маркетингу. Није био гласан. Он је говорио градећи. Ненаметљиво. Ова монографија круна је онога што се годинама писало о њему, док је Саша Михајлов пример посвећености и узор младим генерацијама. Њен докторат о Најману био је један од 25 најбољих које сам потписао од 2008. до данас – истакао је др Александар Кадијевић, редовни професор Филозофског факултета.